I bi čarolija!

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Kad brije bura na moru, nema se šta više tražiti na plaži. Ne drži me mesto, vreme je za pokret. Valja potražiti sigurnu luku, toplo utočište za prohladne dane. Da ne bi bilo lutanja, u pomoć zovem prijatelje. Moj prvi izbor u ovom delu sveta je Pero iz Zagreba. Znam da na njega mogu uvek da se oslonim. Čovek od akcije, brzo misli, brzo dela.

„A gdje si mi ti?!“

„U Poreču!“

Bez mnogo priče, shvatamo da je ovo odlična prilika da se vidimo i provedemo neko vreme zajedno. Sigurna da mogu uvek da se pouzdam u njegov izbor, prihvatam predlog da odemo do Slovenačkog dela jadranske obale. Znam da je u dobrom društvu dobar provod zagarantovan.

Spakovani za pola sata, sedamo u kola i krećemo. Nalazimo se na pola puta, kako bi on džentlenski rekao. Naša tačka susreta je Piran. I kreće dobar provod koji podrazumeva salve smeha i opušteno uživanje. Nesporazumi postaju povod za drsko zezanje na račun obe strane. Šetnja promenadom do Portoroža, večernji aperitiv uz zalazak Sunca, večera nazad u Piranu kod ljubaznih domaćina kojima nije teško da mi naprave picu u obliku srca, u znak dobrodošlice. Doručak u skrovitom delu kafea Teatro, koji je za mene bio i ostao Moro, iz meni vrlo ličnih razloga. A onda idemo dalje – ručak u Ankaranu, čije ime me je uvek privlačilo, a nisam imala priliku do sada da ga posetim.

Poslednju zajedničku kafu pijemo u Italiji, sa pogledom na Trst. Rastajemo se slatko, uz kolače u Portorožu. Dalje svako na svoju stranu, sa lepim osećajem i toplinom u duši.

U dva dana od Hrvatske, kroz Sloveniju do Italije. Mešaju se jezici, nestaju granice. Muzika je pravi miš-meš. U sred Poreča trešte narodnjaci, u Portorožu slušamo hrvatske šlagere. U autobusu u Piranu Hrvat i Slovenac žale za starom Jugom. Nismo mi Srbi, u koje i ja spadam, najgori. Jednom rečju, uživancija!

Malo mi za sriću triba…

Volim da se družim sa ljudima koji su uvek spremni na akciju. To su ljudi koji su sigurni u sebe i ni jednog trenutka ne sumnjaju niti u sebe ni u svoj izbor. Sa njima je uvek lako dogovoriti se. Znaju šta hoće i šta žele. Sa njima nikada nema natezanja, problema ni komplikacija. Nema – možda, videću, razmisliću, može da bude, ne mora da znači.

Sa njima je sve tako lako i opušteno. I kada se pojavi problem, a pojavi se, jer i oni su samo ljudi, rešavaju ga razumno, smireno i razložno. Sigurni u sebe, kakvi jesi, znaju da će naći pravo rešenje u datom trenutku. Što bi pravili frku još većom?! Bolje okrenuti na šalu jer tako nam je malo od života ostalo. Moj izbor je da ga provedem u sreći i veselju!

A sreća je dostižna samo ako je ne tražimo negde tamo daleko. Ona nije u drugim ljudima, stvarima i dostignućima. Kada spoznamo da je izvorište sreće u nama, potrebno je učiniti još samo jedan korak. Napor da otkopamo put do nje, ponekad duboko zatrpan u dubini naše duše. Kada se oslobodimo robovanja našem umu i nesvesnih, duboko ukorenjenih strahova, kada uspemo da podignemo nivo naše svesti na nivo na kome možemo da spoznamo istinskog sebe, svoja htenja i prave mogućnosti, tada lako možemo da pronađemo put do svoje sreće.

Put do sreće je put do sebe!

Biti prisutan u svom životu, istinsko je umeće. Mišljenja sam da samo rukovođeni svojim osećanjima, činimo prave stvari.

Čim sam sela u kola, uzela sam svoj život u svoje ruke. Nisam čamila čekajući da se vreme prolepša i učini moj život zanimljivijim i ispunjenim. Kada se otvorimo, dobijamo adekvatan odgovor sa druge strane. Niko još nije uspeo da prođe kroz zatvorena vrata kakav god fakir bio.

Pošalji poruku u svemir i očekuj odgovor! Ponekad nam se odgovor neće dopasti, ali to može da znači da nismo dobro formulisali poruku. Mada, nekada i kada dobijemo ono što želimo, dođemo u situaciju – šta sad?! Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations