I poznata cura u belom

P

ogađaj, rekao je Vlada i stavio kovertu na sto. Infostan…? Odmahnuo je. Struja…? Nije. Telefon…? Jok. Pa šta je…? Još gore. Svadba. Opet?! Opet. Treća ovog meseca, počeh da kršim ruke. Bankrotiraćemo načisto. Znam, potvrdi moj muž. Kaži da si bolestan, da nismo tu, smisli nešto… Ne mogu, rekao je, oni su bili kod nas. Red je da im se odužimo. Koliko zvanica? Trista, trista pedeset, otkud znam…

Muka mi je od svadbi. Od supe, sarme, pečenja, ušećerenih torti, od svega. Od reda i od običaja pogotovo. Trista pedeset gostiju, aman!? Kulturan svet ne pravi tolike svadbe, nego se lepo ozvaniče u opštini i ćao. Kumovi, mama, tata, najuža familija, odu na ručak u restoran, i gotovo. Nema glava da te boli. Jadna mlada, rekla sam Gagi. Zamisli samo koliko će puta morati da se cmače sa svima. Ljubiš se kad ti dođu, pa kad se slikate, pa kad idu kući. Sa svakim po tri put pa ti vidi. Ako ne zaradi herpes – nije ništa uradila. Ovo je drugačije, ubeđivao me Vlada. Kulturiška svadba, videćeš.

Ne može svadba da bude ’’kulturiška’’. Kad krenu da trube, pucaju, kače zastave, peškire, ćebad na kola… E, sad lažeš, skoči Gaga, niko više ne kači ćebad na kola. E, draga moja, krećeš se u pogrešnim krugovima. Verovala ili ne, postoje mesta na ovom belom svetu, gde se Ambasador ćebe i dalje smatra poklonom od neprocenjive vrednosti, gde mladoženja puca u jabuku, a mlada nedeljama pre prolazi kondicione pripreme u disciplini – bacanja sita preko krova.

Bila sam na raznim svadbama. I sve su, manje više – iste. Trubači, kolone automobila, pucanje iz svih vrsta vatrenog oružja, (pravo je čudo da niko ne pogine), kupovina devojke (Bože me sačuvaj i sakloni?!), splet narodnih igara ispred mladinog ulaza, naočigled komšija i “snajper-baba“ koje čitav vire kroz špijunku ili vise s prozora, mlada koja se živa ne vidi od kilometara tila i žipona, pozivnice sa uredno prekriženim peglama i lampama a zaokruženim evrićima, dolarima i drugim stranim valutama… Ok, kapiram, kriza je, svima treba keš… Ali, treba to preživeti…

Meni nekako uvek bude žao mladenaca. Potajno, znam da im nije do toga. Da su mogli da biraju – od love koju će spiskati na svadbu mogli su da odu na put oko sveta. Posle svadbe, neće im ostati ni za izlet do Segedina. Ali, ipak – ne žene Simići sina svaki dan! Mami i tati za ljubav, pregrmeće i to čudo. I dekoraciju sale u roze tonovima, i veštačko cveće po stolovima, i muziku kao iz najgore noćne more, i to da su “Ruzmarin“ ponavljali na zahtev treštenog kuma iz Frajburga – stodvadesepet puta, da je izvesna baba pala u nesvest u sred zdravice, i da su se devojke zamalo pobile dok su hvatale bidermajer, da su im fotografi uvaljivali slike na kojima im se jedva vidi leva noga do kolena i sve to uz priču “šta ti fali, baš si dobro ispala…“ Nikada i nikome neće pominjati incident s nacvrckanom kumom, (tako fina devojka, šta joj bi…?), kao ni to da je klima uređaj zakazao već kod predjela, koje, ako ćemo pravo, i nije bilo bogznašta.

Baš je bilo lepo, pričaće sutradan. A Milka, što kraaasno peva…?! (Jer, nema svadbe na kojoj se barem neko od gostiju ne dohvati mikrofona.) A jesi videla što je Nada imala lepu frizuru…? (Otkad su sarme na glavi – frizura?!) Đurići su se obrukali, doneli šoljice za kafu i cveće… Sramota, a znaš šta smo sve mi njima poklonili… (Zna, kako da ne zna kad je bila u popisnoj komisiji koja je na samom ulazu zapisivala šta je ko, koliko i čega doneo.)

Šta ćemo da im kupimo, pitam Vladu. Nemam pojma. Šta su oni nama? Dali pare. Pa onda i mi njima moramo… Misliš, a…? Ali ja nemam. Je l’ primaju čekove…?