Ispovesti jedne Jovane: Kako su nastala najveća umetnička dela

Marko Vidojković, pisac

Bilo je oblačno, duvao je vetar, a Jovana je insistirala na tome da odemo u zoološki vrt. U veštačkoj beogradskoj savani, čije su gostoprimstvo delile antilope, zebre, žirafe i vrapci, opazili smo jednu zebru ili, bolje rečeno, zebronju – kako s čudovišnom erekcijom kaska ka jednoj zebrici što je malo dalje njušila neke jadne travke.

„Iju, gle koliko čudo“, prokomentarisala je Jovana. „Sva sam se naježila. Bože, oprosti mi, ali podsetio me je na jednog Duleta… Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, često se ja setim tog Duleta. Bila sam druga godina faksa, a on treća godina na građevini, i zamisli“, okrenula se leđima životinjama i pogledala me u oči, „imao je među nogama kran za petospratnicu!“.
„Pisalo mu u indeksu?“, zlobno sam prokomentarisao i skrenuo pogled ka patkama koje su se gegale ka obližnjem jezercetu.
„Uf, ala si vickast! Izašli smo nekoliko puta i, recimo, drugi put, dobro, ne znam zašto te lažem, već na prvom dejtu, u parku kod Manježa, sednemo na klupicu i krenemo da se ljubimo. I primetim ja da on nešto mnogo strasno uzdiše, osokolim se i uhvatim ga za… pa za onu stvar, kad ono… bum!“
„Bum?“, izgovorio sam, okrenuo joj leđa i našao se oči u oči s antilopom ogromnih uvijenih rogova, koja nam je prišla nadajući se valjda kesici smokija.
„Bum!“, ponovila je i stala kraj mene, zagledana u sivo nebo. „Nikad takvo nešto nisam videla, čak ni u pornićima! Odmah mi je postao deset puta zanimljiviji! Dobro, šta se sad mrštiš, kad oboje znamo koliki ti je…“
„Šta to sad znači!“, dreknuo sam, a antilopa je ustuknula. „Šta mi fali?“, pobunilo se moje iskustvo.
„Ne deri se, uplašićeš neko dete“, nasmejala se i uhvatila me pod ruku. „Složićemo se da nemaš nešto što se nije videlo čak ni u pornićima, mislim, ima toga i u pornićima, uglavnom amaterskim, doduše, hi-hi, svakako ti nije mali, ali ovo tek nije! Kad ti se u životu pojavi Dule s građevine, tačno znaš da si naišla na veliki! Ovako, u nekim slučajevima zapitaš se da nisi malo preširoka, pa se tešiš da si mnogo ovlažila, pa radiš vežbe za stezanje vagine…“, počela je direktno da me zavitlava – shvatio sam to po tome što se malo odmakla i s osmehom od uva do uva čekala da reagujem. Pošto sam je samo znatiželjno gledao, rešen da naizgled kuliram a kasnije je gurnem među lavove, ona mi se ponovo približila i šapnula: „Mora da si štucao te večeri, pošto sam te neprestano u mislima prizivala.“
„Što, da me zajebavaš?“, zarežao sam, a nekoliko vrabaca levo od nas posvađalo se oko čipsa koji im je bacila plavokosa devojčica s kikicama, čija je majka, nezainteresovana za realnost, brljala po mobilnom.
„Ma da bih mogla da doživim orgazam. Znaš li ti koji je taj Dule degen. A i taj njegov… to njegovo čudo… ipak dosadi… posle četrdeset i pet minuta“, zacrvenela se. „Morala sam nekako da začinim taj seks, a ti si, eto, tad bio moj glavni začin… Kasnije sam se uozbiljila i postala normalna. Nisam te više zamišljala.“
„Dobro, čemu sve ovo onda“, promrmljao sam pogledavši ka zebronji, koji je, sada već potpuno neuzbuđen, pasao seno i repom terao muve, isto kao i njegova izabranica na bezbednom rastojanju.
„Kako čemu? Pa rešila sam misteriju veličine… one stvari, da ne budem sad prosta! U ovome je fora: Svi vi koji se pitate da li vam je dovoljno velik, a to ste otprilike svi osim onih koji nepogrešivo znaju da im je mali – oni idu u političare – ili tamo nekog Duleta s kranom, svi vi ostali, dakle, morate dobro da se pomučite ne biste li, kada konačno osvojite neku ženu, opravdali to što vam je među nogama. Mnogo ste glupi i iskompleksirani. Tako su, verujem, nastala najveća umetnička dela, zapravo ste sebi uvećavali polni organ pišući knjige, svirajući gitare, snimajući filmove… I onda… onda naleti neka naložena klinka, kakva sam bila ja, i ti i ja smo odjednom goli… I, bogu hvala, digao ti se; i, bogu hvala, nije minijaturan; I, daj bože da ne svršavaš za pet sekundi; i biću najsrećnija devojka na svetu! I bila sam. Dok nisam otkrila da si ti jedna najobičnija svinja, koja sa svim svojim čitateljkama isto tako…“
Stigli smo, dakle, i do njenih suza, a ja sam je instinktivno zagrlio.
„Izvini“, rekao sam, a ona me je nežno udarila pesnicom po ramenu.
„Taj Dule na kraju ni građevinski nije završio“, izgovorila je tužno.

U aktuelnom broju „Lepote i zdravlja“ čitajte kako je prava ljubav uhvaćena na kameri…