Ispovesti jedne Jovane: Pojavila se u seksi crnoj haljinici, ali je naš izlazak bio fijasko

Marko Vidojković, pisac

Kad sam joj pustio poruku u kojoj je stajalo samo ”srećan rođendan <3”, nisam ni slutio da će Jovana odabrati baš mene za svoj večernji provod. Tačnije, insistirala je da me vodi na večeru, u restoran XObrtX na Bežanijskoj kosi. Zašto nisam rekao da već imam nešto isplanirano, pojma nemam. Štaviše, otišao sam u tržni centar i kupio joj majicu sa vevericom – veličina S.
U dvadeset do osam došao sam kolima po nju. Već je bila dole, u crnoj haljinici na bretele koja jedva da joj je sezala preko butina.

”Joj, što sam srećna! Uvek sam srećna na svoj rođendan!”, oduševljeno me je zagrlila i poljubila ovlaš u usta.
Kada smo došli u XObrtX, fensi mesto, ušuškano u zelenilu bežanijskih karingtonki, iskrsao je problem s mojim pantalonama. Naime, nisam ih imao na sebi, bio sam u šortsu.
”Gospodine, žao mi je”, izvinjavao mi se rošavi kelner, ”ali takav je dres-kod… Mislio sam da znate. Ali evo, imamo mi pantalone svih veličina, baš za ovakve situacije”, pokazao je ka nekom budžaku.

Foto: Guliver/Getty images

”Jel’ moramo baš ovde da jedemo?”, oglasio sam se napokon i ja.
”Moramo! Gde bismo inače našli slobodan sto subotom uveče? Ni u palačinkarnici!”
”Okej, veličina trideset tri”, rekao sam rošavom, on je hitro otišao u budžak i odatle se vratio s pantalonama broj trideset pet, koje su mi, ispostavilo se, pošto sam ih navukao u klonji, bile i pomalo tesne.

”Kažu da su ovde špageti nenormalno dobri!”, rekla je Jovana prelistavajući jelovnik, na kome su cene skoro svih jela bile četvorocifrene. Smestili su nas za sto u sredini, jedini koji nije bio ušuškan uz živu ogradu. Svi ostali stolovi bili su puni, a osvetljenje jače nego što bih želeo. ”Alo, konobar”, dreknula je odjednom. ”gde je to pivo?”

Za nekoliko sekundi pojavio se debeli, znojavi, silom ljubazan, kelner, od kog smo, istina, još pre deset minuta naručili dve flaše pšeničnog nemačkog piva.
”Izvinite, imali smo neku gužvu…”, mucao je otvarajući flaše.
”Zaboravili ste nas”, rezignirano je izgovorila Jovana.
”Nisam, gospođo, nešto nam je iskrslo, izvinjavam se još jednom”, izgovarao je kroza zube.
”Hajde onda odmah da naručimo hranu, možda i stigne do sutra u sedam. Šta ćeš ti?”, pitala me je.
”Lazanje.”
”I šta ćeš još?”
”Ništa, samo to.”
”A čorbu nećeš? Kažu da ovde prave najbolju paradajz-čorbu u gradu!”
”Samo ću lazanje.”
”Uf, kakav si. On će samo lazanje, a ja ću paradajz-čorbu i špagete bolonjeze. Hvala”, rekla je nimalo prijateljski, a konobar je bez reči pokupio jelovnike i otišao.

Dvadeset pet minuta kasnije ništa se novo nije desilo. Poslednjih deset minuta nismo ni o čemu pričali jer je Jovanu uhvatila paranoja kako nam hrana neće ni stići. Nervozno smo gledali oko sebe, a ja sam razmišljao o tome kako nešto tako nevino, lepo i bezazleno, kao što je rođendanska večera, može očas posla da se pretvori u pakao.
”Alo, konobar!”, izdrala se, napokon, a znojavi se kroz nekoliko trenutaka pojavio. ”Umirem od gladi, a rođendan mi je. Da li uskoro mogu očekivati svoju čorbicu?”, siktala je.
”Uskoro, gospođo, puni smo, verujte, u kuhinji rade najbrže što mogu.”
”Jao, jadni vi. Imate previše posla. Kad bi celoj zemlji bilo kao što je vama, gde bi nam kraj bio!”
On se okrenuo i bez reči otišao.
”Ode da ti pljune u čorbu”, rekao sam joj.
”Ih… čorba je vruća, sve bakterije će pocrkati.”

Za deset minuta čorba je stigla i ja sam zaključio da je samo potpuno luda ili baš naivna osoba mogla da veruje u priče kako je najbolji restoran u gradu na Bežanijskoj kosi.
”Šta je ovo?”, otelo se Jovani dok je gledala u tanjir s providnim crvenkastim bućkurišem, u čijem je centru stajao vreli oguljeni paradajz.
”Čorba, gospođo”, rekao je znojavi i obrisao čelo.
”Da sam htela traume iz detinjstva, tako bih i rekla! Pa ovo ni u boravku nismo jeli!”
”Niste je ni probali gospođo”, ostao je hladnokrvan.
”Nisam ni morala! Sve je jasno. Sve se vidi. Idemo odavde!”, urliknula je i svi su nas pogledali.
Na vratima nas je dočekao rošavi, sa mojim šortsem u rukama.
”Da li je sve bilo u redu?”, pitao je, a Jovana je samo frknula i besno istrčala napolje. Ja sam skinuo pantalone i osetio veliko fizičko olakšanje. ”Gospodine, nemojte se ovde presvlačiti.”
Presvukao sam se, ipak, pokraj njega i izašao napolje. Jovana je stajala pored kola.
”Hoćemo do palačinkarnice?”, pitao sam ušavši u auto.
Ušla je i ona, ali bez reči.
”Ej vidi, uzeo sam ti poklon”, rekao sam razdragano i pružio joj kesicu s logotipoim poznatog butika. Otvorila je, izvadila majicu i pristrelila me ledenim pogledom.
”Šta sam ja, veverica?”, zarežala je.

U AKTUELNOM BROJU „LEPOTE I ZDRAVLJA” ČITAJTE: 

„Kako mi je bilo kad sam sreo Jovanu s njenim dvadesetogodišnjim momkom”