Ispovesti jedne Jovane: Ono kad te sudbina iznabada prstom u oko

Marko Vidojković, pisac

Ležali smo goli na mom krevetu, u potpunom mraku. Bilo je vrelo, klima mi je crkla, pa smo se hladili pomoću ventilatora koji sam izvadio iz špajza. Jovana je gledala u deo plafona obasjan uličnim svetlom i pravila mi kažiprstom kružnice po kosi, a ja sam grizao donju usnu. Bilo je doduše pravo čudo što smo uopšte ovoliko i izdržali a da se nismo kresnuli. Samo da ne počne da smara, kao ono pre deset godina.

”Ovo me podseća na 2011”, progovorila je, tiho. ”Grozna godina. Užasno leto. Vrućinčina kao ovde kod tebe. Tek što sam se dovela u red posle drugog porođaja, odlučim da ću te godine na more bez Pece. Ono, baš me briga

– idemo kuma Nada i ja. Busom, na Halkidiki. Onaj otišao s decom kod svojih u Arilje, a ja s Nadom u Neos Marmaras. Zauvek ću zapamtiti te dve reči… Nego, zašto ti uvek praviš ovakvu atmosferu posle seksa?”
”Šta?”, prenuo sam se jer sam do tog trenutka proučavao njeno podbočeno telo, sise, struk, stomačić… Čoveče, dva porođaja, ova ovde? Nema šanse!
”Šta XštaX? Sav se snuždiš, kao da su ti javili da ti je umro omiljeni dalji rođak. Teča Vasilije iz Pregrevice.”
”Ko?”.
”Teča Vasilije! Moj omiljeni dalji rođak! Čoveče, s godinama postaješ sve gluplji. Zašto se tako očigledno smoriš posle seksa? Zašto je tako bolno jasno da bi ti u ovom trenutku najviše prijao jedan XbackspaceX taster, kojim bi me celu izbrisao?! Isti si takav, nikakav, bio i pre deset godina, samo sam tada bila mlada i glupa – mislila sam da je u meni problem, ali sada znam da je u tebi. Zašto ne može neobavezni seks da bude zaista neobavezan? Svojim nadrkanim ćutanjem toliko namećeš tu neobaveznost da žena pored tebe prosto hoće da te odvuče do oltara, na silu, ako treba – samo kako bi video da obavezivati se nije toliko strašno! Kretenu!”, zaključila je i ujela me za desno rame.
”Izvini, mora da je zato što sam jedinac”, izgovorio sam ne pokazujući koliko me je njen ujed zaboleo.
”Ma nemoj, keve ti?! A koliko ja imam braće i sestara? Dvadesetoro?”, pogledala me je. ”Nemaš ti pojma, ne znaš ništa o meni”, razočarano je zaključila i s izrazom lica besnog deteta pogledala u isti deo plafona kao maločas.
”Teča nije rođak”, pokušao sam malo da razvedrim atmosferu, ali sam postigao suprotan efekat.
”Ej, u pravu si bio, nije trebalo da dolazimo kod tebe, ništa od ovoga nije trebalo da se desi, samo nam je pokvarilo odnos, koji je konačno krenuo u nekom gotivnom smeru!”
”Ej, a šta je bilo u Grčkoj?”, na kraju sam ubo pravu šifru, jer me je ona posle tih reči vragolasto pogledala i progovorila maznim glasom:
”Šta je bilo? Prve večeri, tek što smo se smestile u apartman a još mi koža bila sva ižvakana od autobuskog sedišta, izašle smo u jedan kafić i upoznamo dvojicu… pa…”
”Dvojicu Grka?”
”Ma kakvi! Naših! Jovica i Marko! Iz Zemuna! Jel’ znaš ono kad te sudbina iznabada prstom u oko, čim je malo čačneš? E, pa ovo je bilo to!”, sva se razgalila. ”Nije mi bilo jasno kako sam tako brzo zaboravila da imam muža, da imam decu. Dobro, decu nisam zaboravila, ali Pecu… Kao da nikada nije ni postojao! Ne znam u čemu je fora da ideš bilo kuda bez muža… U čemu je fora da me tek tako pusti samu na more… Još gore, s kuma Nadom! Jel’ znaš ti koja je to divljakuša?! Da li je on lud pa me pustio s njom u Grčku?! Pa jesam li ja za bacanje, možda?! Jesam li?!”, počela je da me drmusa za rame.
”Nisi, gde za bacanje”, rekao sam jedino što mi je palo na pamet. ”Pa šta bi s Jovicom? Ili s Markom?”
”Ma, s obojicom! Obe s obojicom! Čas s jednim, čas drugim, čas s obojicom! Čas jedna, čas druga! Svih deset noćenja!”
Sa svakom njenom rečju u želucu mi se rasplamsavala sve jača vatra. Osećao sam se kao da mi prepričava nacističke zločine, a ne svoje veselo letovanje 2011.
”Peca, pretpostavljam, nikad nije za to saznao?”
”Da li si normalan!? Naravno da nije! Da znaš samo koliko smo se kuma Nada i ja kasnije, krišom, svemu tome smejale. Čudo nas grom neki nije udario. Kao da, tada na moru, to nismo bile nas dve, nego neke druge dve, dobro – ona je bila skroz ona, a ja, hm…”
Ponovo je zamišljeno vrtela kažiprstom po mojoj kosi, a ja sam bojažljivo upitao:
”A da li ste se kasnije viđale s Jovicom… i s Markom?”
”E, od svega tebe baš to zanima, jel’?”, lupila mi je čvrgu. ”Idem da se tušnem…”

U aktuelnom broju “Lepote i zdravlja”  čitajte kako kako je Jovana postala ambasador dobre volje između muškarca i njegovog anusa…