Ivanin rečnik ludih tridesetih: B kao BALERINA
Piše: Ivana Jovanović
“Ona je veličanstvena. Gipka i graciozna, filigranska, na momenat nežna kao pena, a onda, nakon samo jednog okreta na vrhovima prstiju, postaje čvrsta i nedodirljiva. Mermerna skulptura na antičkom hramu. Vrhunski izvajana i gorda. Nepobediva kao umetnost.
I, što je možda poražavajuće za ostale kojima je ona uzor, pa i za samu profesiju – pored nje sve druge balerine sveta izgledaju pomalo trapavo. Zato su druge. A ona prva.
Svetlana Zaharova je moj najači utisak ovog tmurnog meseca”, zapisala sam jednog sivog oktobra uz fotografiju ove harizmatične žene, koju sam se, potpuno zanesena, setila da slikam na pozorišnoj sceni tek kada se poklonila publici.
Drago mi je što imam ćerke, između ostalog i zbog zrnca mogućnosti da postanu balerine (kad već nisam ja). Makar i pomalo trapave. Da se tanke i otmene popnu na vrhove prstiju i zavrte ceo svet oko sebe. Zamišljam slike koje se smenjuju u krug velikom brzinom, dva, tri, bezbroj puta, kao kada letiš na ringišpilu. Svet postaje dinamičan, šaren, iskričav, stapaju se pejzaži i boje, jedno postaje drugo, drugo treće . Na vrhovima prstiju svet postaje magičan.
Članak se nastavlja posle reklama
“Da li si videla fotografiju koja kruži po fejsbuku – stopala balerine, jedno upakovano u savršenu satensku špic patiku, a drugo boso i krvavo, s modrim noktima, zavojima, ranicama na svakoj koščici, na svakom zglobu?”, pita me prijateljica iz školskih dana, koja deli moju strast prema balerinama i ženskoj deci. “Znaš, kada sam to videla, dosanjala sam jedan svoj san – pa i ja sam balerina! Svaka žena je balerina.”
“Kako to misliš?”, pitam je, ne skrivam smeh. “Molim te da ja budem Svetlana, a ti Isidora! “
“Svaka od nas, od najranije mladosti, skuplja rane i ogrebotine, od promašenih ljubavi i lažnih prijateljstava, do strahova za decu, za posao, za neizvesno danas i još maglovitije sutra, ali ih brižno i vešto svakog dana zamotava u satenske osmehe, strpljenje, lepe reči, nežnosti, podršku, pažnju, brižnost prema onima koji nas okružuju i zbog kojih plešemo. Pozornica nije uvek obasjana reflektorima, figura nije uvek savršeno vitka, kostim nije krojen za scenu, nema ni orkestra u pozadini. Ali svaka žena vrti oko svoje ose svoj mali svet, ne obazirući se na bol i krv, dok se šarene slike života smenjuju brže od ringišpila…”
“Žene, dakle, koračaju kroz život na prstima.”, kažem ja.
“Žene, dakle, čine svet magičnim.”, kaže ona.