Ivanin rečnik ludih tridesetih: Đ kao ĐURĐEVAK

Piše: Ivana Jovanović

Da nisam ovo što jesam, radila bih u najboljoj i najvećoj parfimeriji, recimo u Parizu, baš na sekciji sa parfemima. Rekla sam to sto puta. Evo, i tebi ponavljam. Delila savete, otkrivala mušterijama tajne mirisnih nota, njuškala sa njima – prvi nos, pa drugi, treći… „Da li više volite laganu eleganciju i čistoću bergamota, ili pak intenzivnu žensvenost belog cveća, đurđevka na primer?“

A možda bih se čak usudila da učim zanat parfimera u Provasi, recimo u Grasu, i u slobodno vreme šetam beskrajnim plantažama jasmina i lavande. Ma, to uopšte i nije zanat. Mirisi su magija. Znaš i ti njihovu magičnu moć, da te samo jednim njuhom vrate u neki prošli trenutak, ožive nekadašnje emocije, uzbude te, ili te ponovo rode… “, i ona već petnaest godina sluša priču o mom nedosanjanom snu da se po ceo dan kupam u parfemima.

„Evo, pomiriši ovaj, stara dobra ruža na sasvim moderan način“, vučem rukav na gore, ne upija onaj kartončić ni blizu kao koža. „Čitala sam o ovom parfemu, ali i da nisam, zatvori oči, isključi ostala čula, i osetićeš i ružu i ljiljan i citruse i kap carskog mošusa, plus notu vanile. Kao one bakine vanilice, kad ih tek izvadi iz rerne. Da, uz ovaj parfem se kombinuje haljina od teške svile, prljavo roze, i kosa ovlaš skupljena u punđu. Samo jedan potez – i kosa se raspe po ramenima, ruža i ljiljan i citrusi i ona bakina vanila osvoje prostor. Kraljica je stigla. Svi se okreću…“, kao da me kozmetička kuća plaća da ovako, bez stanke, predem magičnu priču o njihovom novom parfemu. A sve radim samo iz ljubavi, majke mi.

Ona me gleda i smeška se. Ne koluta očima kao obično. Mislim da joj je ponekad i drago što ima ovakvu mamu, koja svakoga dana proizvede bar jednu monodramu, spontano, čisto iz ljubavi. Danas o parfemu, jer joj je baš došlo da u novo proleće zakorači sa nekim skroz novim, do sad neotkrivenim.

Prilazi nam i mlađahna prodavačica, ako ima dvadeset. Lepršave i slatke godine. Perfektno našminkana (a kako i ne bi, kada pola dana provede u ovom kozmetičkom carstvu), miriše očaravajuće. „Mora da je neka nova kreacija“, vrtim po glavi na šta me podseća njen parfem. „Koji li je to cvet?“ Vraćam onu bočicu ruže u haljini od teške svile na policu. Smeška mi se ona, sigurno je i sama čula odlomak moje mirisne monodrame.
„Kako mogu da pomognem?“, pita me lepršavo i slatko. „Vrlo lako“, lepršam i ja. „Koji parfem nosite? Moćan je, autentičan, a opet – stidljiv kao proleće. Ove nove generacije parfema umeju da iznenade snagom“.

„Nije nov, gospođo, naprotiv. Ikona iz Diorove kolekcije, dizajnirana polovinom prošlog veka – večni Diorissimo! Kažu stručnjaci – đurđevak u svom najluksuznijem izdanju. Svakog proleća bujno procveta i osvoji nas iznova.“

Đurđevak? Zar toliko magije stane u majušni beli cvet? Đurđevak me je uvek podsećao na svečane majske dane kada se u mojoj kući slavio Đurđevdan. Mama je dobijala na desetine strukova i kuća bi mirisala danima posle slave. Da, đurđevak i u mom slučaju ima dugu istoriju.

I pošto sam pazarila novi-stari parfem, koji sam otkrila šest decenija nakon što je kreiran, bila sam duplo srećna: prvo, što bez obzira na godine, istinska lepota ima moć da obori s nogu, a drugo, što će ovog proleća moja kuća ponovo mirisati svečano, na radosne dane jedne divne porodice, koje više nema.