Ivanin rečnik ludih tridesetih: DŽ kao DŽEP

Piše: Ivana Jovanović

„Šta ženu čini srećnom? Tu je nauka, izvini, nemoćna. Jer i kod mene ono iracionalno nekada pobedi racionalno – imam sve elemente za sreću, tu slagalicu sam složila bezbroj puta, pa opet zapnem, osećam se bespomoćno. Kao kesa na vetru. Sama protiv svih. Zamisli onda sve žene ovog sveta i tu uzburkanu masu njihovih promenljivih ćudi, raspoloženja, jave i snova.

I cunami ima svoja „pravila“. Ali žene? Baš bih volela da upoznam tog genija koji bi nas definisao! Nobelova nagrada za formulu srećne žene, izostaće, nažalost, i ove godine…“, ne mogu tek tako da pređem preko novinskih naslova koji hoće da me ukalupe u „tri stvari koje ženu čine srećnom“ ili „dohvati sreću u samo tri koraka“.

Kasno februarsko popodne, na minus i nešto, izvelo nas je u šoping, jer pravila sniženja su jasna – u martu ih više nema! Moja kuma i ja imamo sve elemente za dobar šoping – ne zagledamo se mnogo u ogledalu, dvoumimo se još manje. Iskustvo učinilo svoje. Ali zato – ne zaklapamo. Ruke u džepove i tema po tema, naslov po naslov, dok šetamo od radnje do radnje. A danas još i taj Dan zaljubljenih, kada mi se u glavi vrti ista misao: laskavi momenti su jedno, sreća nešto drugo. Jer ovo prvo već 15-og februara prođe, a sreća bi morala da traje.

„Ruže, vino, šlager pevači, parfemi, karneval u Veneciji, sunčanje na Alpima – kap zadovoljstva. A ti i ja plivamo u moru. Istina – u moru svega i svačega. Ima tu i vina i znoja i krvi i suza, svaki dan kreiramo i menjamo najmaštovitije maske, osvajamo Alpe u jednom skoku, ali i padamo bez padobrana. I u svemu tome – trajemo. To je brak. To je sreća. I nema veze što su i danas njih dvojica do uveče u kancelarijama, a nas dve same po ovoj zimi. Postoje „sigurne kuće“ i za nas što slavimo 15. februar.“, rekoh ja i džentlmenski joj otvorih vrata radnje jednog od mojih omiljenih brendova. Na ulazu velika nalepnica „-70%“. Eto, i to je sreća.

Opet hadna ulica, na minus i nešto, reže mraz na Dan zaljubljenih, ruke zebu, ali od silnih kesa ne možemo da ih ugrejemo u džepovima.
„Znaš, ne mogu našu sreću da ukalupe u tri stvari. Mislim, ne mogu baš svaki put. Ali, evo, javno priznajem, sada mi nešto fali onaj „džep u kom se hladni prsti zgreju“. Njegov džep i naše dve ruke čvrsto upletene jedna u drugu“, romantika me uzela pod svoje.
„Džep i ruke, to su dve stvari“, kaže kuma, „a šta je treće?“
„Pa treće je-njegov drugi džep, sa nešto malo onoga što zveči. Ne mogu da prestanem da razmišljam o onoj tašni od malopre!“.