Ivanin rečnik ludih tridesetih: H kao HRANA

Piše: Ivana Jovanović

Prva rečenica na portalima vodećih nutricionista glasi: „Ja sam ono što jedem.“. Lagala bih ako bih rekla da me ne iritiraju ove uskospecijalizovane definicije na temu „ja“. Iskreno, nikada, ali nikada se nisam osećala ni kao masna svinja, ni kao ćufta u sosu, pire krompir, big mek, gumena bombona, buđavi sir…Dobro, ako bi mi neko rekao da sam riba (i to dobra), ne bih mu zamerila.

Sa skoro četrdeset imaš pravo da budeš isključiv, ali ne kad su komplimenti u pitanju.
Razumem ja šta nutricionisti hoće da nam poruče – da pazimo šta jedemo, jer od odabira i kvaliteta namirnica zavisi nam metabolizam, energija, funkcionisanje organa, odnosno zdravlje. A zdravlje je preduslov „normalnog“ života, bar ja još uvek tako gledam na bolest –sa velikom neprijatnošću i strahom. Pitam se, međutim, gde u svim tim „zdravim kuvarima“ nestade Dekartovo „Mislim, dakle postojim“. I sa filozofima, i bez njih, po svojoj prirodi sumnjam u sve. Ništa ne uzimam zdravo za gotovo, pa ni „zdravu hranu“.
Poslednjih godinu-dve nasela sam i ja na neke od trendova u ishrani. Natapam čija semenke u ceđenom soku, kupila sam blender, (ponekad) miksam voće za celu porodicu, izbegavam beli šećer, previše soli, belo brašno (ali bakine domaće bele kiflice sa sirom i hrskave kroasane ne bih skinula s jelovnika ni da dokažu da belo brašno izaziva opadanje kose ili useca najdublje bore).

Međutim, sirova hrana, grickanje presnog kelja, gađenje na meso i mesne prerađevine (pre svega mislim na špansku pršutu , slovački kulen i guščiju paštetu), rogač umesto kafe, tofu umesto starog sira iz ulja … izvinite, ali nisam ciljna grupa. Ne da sumnjam u takve nutri- preporuke, nego su mi prosto – bljutave, bezukusne i dosadne. A to nisam ja.
-Da li i ti ponekad osetiš potrebu, da ne kažem strast, prema nekom ukusu, na primer prema ljutom? Kada mi je isprazan dan, kada mi ponestane mašte, elana, kada osetim da se pretvaram u depresivni sirovi kelj, uzmem teglu ljutih kiselih feferona i jednu po jednu. Isto tako naiđu dani za stari parmezan, presoljene inćune, beli, lepljivi šaum…I ja uradim kako moram – jedem šta mi se jede. Volim sve u vezi sa autentičnim i jakim ukusma. I da raspravljam o njima, ne samo da ih osetim. Ako treba da biram s kim bih na večeru, sa Majom Volk ili Entoni Burdenom, uz dužno poštavanje dame, ali…Burden je za mene „bog malih stvari“ zvanih doručak, ručak i večera. I frajer po ukusu većine žena. Priznaj da bi i ti isto odlučila? – pitam moju kumu koja se svojevremeno klela u hrono ishranu, zdrave šejkove, đumbir u medu na prazan stomak i slične gastro novotarije. Sada uz vino opušteno grickamo sireve i masline. Nikako one iz tegle, već domaće, cepane, iz ulja, sa belim lukom i peršunom.

– Burden, svakako! Jer posle obroka bogatog raskošnim ukusima, umerenog po količini, otvara ti se apetit i za raskošnom hranom za dušu: za razgovore sa dragim ljudima, za razmenu ideja i nežnosti, za čitanje, širenje pozitive…Ja nisam ono što jedem. Ja sam ono što osećam. A kad osećam – osećam svim čulima! – reče moj „osećajni“ gasro-guru i posegne za komadićem raskošnog francuskog sira, dok sam ja išla prema kuhinji:

– Burden je rekao da je svaki dobar obrok neodvojiv od okolnosti u kojima je nastao i sećanja koja iza njega ostaju. U to ime, da nam naseckam i malo šunke od mangulice? Kupila u Subotici. Pa da se zapamti ovaj petak!

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje