Pustite mi neki ljubavni film i izađite iz sobe. Za kafu ću se već snaći

D kao DAVANJE

Piše: Ivana Jovanović

“Da si supruga i mama, znala bi i sama: većina situacija iz svakodnevnog života ima jednu zajedničku reč – DAVANJE. Mama je glagol od glagola – davati. To ti sigurno nikada nije palo na pamet”, otkrivam nelogičnost “ženske gramatike” svojoj ćerki, koja sa svojih četrnaest , iako žensko, još uvek uglavnom – traži. I dobija. Blago njoj.

Poslednje što je tražila, oko čega se i pokrenuo moj monolog o davanju, bila je sitnica – “Daj mi pare za doček Nove godine. Tri hiljade, nije mnogo”. Za najluđe godine i najluđu noć, pomislih u sebi, možda i nije mnogo. Ali!

“Nije stvar u tri hiljade dinara, stvar je u tri hiljade vaših zahteva tokom meseca. Ok, misliš, ovaj mesec je poseban. Decembar je oduvek bio u znaku darivanja i davanja. Jeste. Obožavam poklone. I mnogo mi je veće zadovoljstvo da ih biram i pakujem za druge, nego da ih dobijam. Ludo žensko! Ima nas i takvih. Ali, osim te tri hiljade, kaži odmah koliko ti treba za poklončiće, nove krpice za doček, šminku…Moram da se pripremim.”

Ona je lutala pogledom po sobi, kao nešto računala u sebi. Ja sam zurila u nju. Kroz glavu mi je, kao drveni vozić sa bezbroj šarenih vagona, jurio spisak želja mojih ukućana. Od

“Daj mi jednu jaku kafu, a može i jedan smuti po tvom izboru, hoćeš stići da rešiš zimske gume, a da platiš račune, ja ostajem duže na poslu…”, do “daj mi za užinu, je l’ dolaziš na roditeljski, kad ćeš već napraviti te palačinke…”. Čak i ona najmanja, koja tek sad uči da priča, kada mi se obraća ima jednu neobičnu konstrukciju: “Daj mi siđem dole, daj mi pusti crtani…”

Daj, daj, daj!

Žena nije žena ako se onima koje voli ne daje 100 odsto u svakoj situaciji. A kad motori zaribaju, valjda će se neko setiti da mi da veštačko disanje: “Daj mi pustite neki ljubavni film i izađite iz sobe. Za kafu ću se već snaći.”