Jest’ malen, al’ je zato lip

Foto: Mladen Sekulić

Nakon osamsto metara, skrenite u drugu ulicu desno – rekla je cica s navigacije. Nema nikakve ulice desno, frknula sam. Vrtimo se u krug već pola sata i nikako da nađemo tu Gradačku četrdeset pet be. Nema je. Ima, rekao je Vlada, čvrsto ubeđen da džipiar nikad ne greši. Nakon tri stotine metara skrenite u drugu ulicu desno, ponovila je Cica. Vidiš da ima – dodao je Vlada. E jeste, ako vas dvoje kažete da ima – onda mora da ima. Nakon stotinu metara, oglasila se ponovo.

Slušaj, rekla sam. Ja više ne mogu. Pusti me da izađem, ja ću pešice a ti i Cica ’ajte kolima, pa ko prvi nađe. Sada skrenite pod oštrim uglom desno – bila je neumoljiva Cica. Tresnula sam vratima, već pomalo iznervirana od puta, vrućine, zrikavaca, Bebe koja je pištala na zadnjem sedištu… Ne postoji oštri ugao desno, primetila sam. Osim ako nisi rešio da parkraš u fontani.

Izvinite, Gradačka ulica, pitala sam meštane. Kakva…? Gradačka, Gradička, tako nešto… Ne znan, ne znan, pitaj na spizi, pitaj otoga kraj škura, pitaj u konobi… Mare, znaš li ti di je ta Gradačka…? Ne znan, ne znan, kazala bi Mare, i tako bi se završilo. Špartala sam uzduž i popreko, sunce je rešilo da nas sve sprži do ponde, a Gradačke ni za lek.

Eto zašto ne volim more. Barem ne onako kako ga moj muž zamišlja. Kao eto mi imamo nešto malo dana odmora, pa gde ćete, pa ne znamo. Možda se malo spustimo do mora. Kog mora? Pa ni to ne znamo. Dva dana pred „spuštanje“ u opciji su sva moguća mora u okruženju.

Onda sledi računica. Do Grčke nam treba toliko i toliko, do Hrvatske ima isto kao i do Crne Gore, ali drugim putem, Bugarska nam je ipak predaleko, Turska jeste lepa, ali ko će voziti dva dana do tamo? Kako na kraju vođa puta bira krajnju destinaciju? Nemam pojma, ali osnovano sumnjam na eci-peci-pec princip.

Kada odabere zemlju, izbor se sužava na grad, zatim gradić, seoce… E tad nastupa beskonačno guglanje, proverava sve – od geostrateškog položaja, mikro klime, demografske strukture pa do prosečnog broja kišnih dana u godini. Kao da kanimo da se preselimo tamo doživotno, pa ko veli – da bude siguran.

Aman, Vlado, pa nećemo azil tražiti, idemo na nedelju dana. Nađi mi samo pristojan smeštaj, da imam gde da legnem, da se istuširam, terasicu koliko da mogu kafu ujutru da popijem, i ništa više. I da nema one stare šarene tepihe i miljee, i sanduke za krevet od iverice, u kojima se osećam, kao da sam, daleko bilo, znaš već… Tražim, Dubravka, tražim – odgovara ne skidajući pogled s monitora.

E kad nađe, ili kad kaže kako je našao – pakujemo se i krećemo. Je li lepo, pitam usput. Slatko je. A je l’ blizu plaže? Ama, nema ni dvadeset metara. Aha… A je l’ ima vode, struje, sve onako kako treba? I vode i struje i vajrlesa i kablovske, sve sam dogovorio, ne brini. Uh, pomislim, baš to me i brine – to što si ti sve dogovorio. Mislim, krajnje je vreme da to tvoje dogovaranje prepustiš meni.

Šta god ko mislio – nisam ja toliko probirljiva. Stvarno nisam. Ali ne podnosim kad je prljavo zapušteno, i kad mi krevete u kojima se dušek ulegao, a sunđer izlizao, plasiraju kao „luksuzno namešten apartman“. Ok, ako su potklocani stolovi, neka su.

Ako su i stolice nalik onima iz vojnih odmarališta s polovine prošlog veka, i ako imaš kilo kamenca u kupatilu, ako ti od četiri ringle, radi samo jedna i to jedva, a klima hladi prvih pet minuta – kaži k’o čovek, ne muči ni sebe ni mene. Nisam potegla toliki put da bi se ispostavilo da slike apartmana koje si nam slao na mejl, zapravo skinute sa sajta turističke organizacije grada i da si nas onako najočiglednije navukao i da se nadaš da ćemo na kraju, po principu daj šta daš – ipak pristati, jer nemam snage da se natežem, a umor čini svoje, i sve što želim je da se istuširam i odmorim…

Stiže mi poruka od Vlade. Našao je. Ma je li moguće, pomislim. Eureka! Našao je. I nije Gradačka nego Podgradinska. Sad mi to kažeš…? A di ste vi do sad, dočekuje nas gazda Jure na vratima. Srdačno, kao da smo rod rođeni. Ajme, pomislija bi čovik da ste odustali… Skoro sa jesmo, mislim se.

Evo, kaže Jure i širi ruke – to je apartman, jest’ malen, al’ je zato lip. O ne, pomislim. Ne meni. Ne sad. Ne ovaj tepih i ne plastične stolice po sred sobe. Ne poljski krevet, ne sijalica od pet i po vati, koja žmirka, ne, ne, ne, ne … Nisam to tako zamišljala.

Vlado, neću. Po prvi put – ja,Dubravka, neću. NEĆU. Ne dam pedeset evra za ovaj brlog. Spavaću na plaži, ali ne dam. Svaka čast onim divnim ljudima, koji svoj posao rade časno i pošteno, kad uspeš da nađeš takvog jednog – javi mi i dolaziću mu svake godine iznova i iznova. Ali za ovo ovde – ne dam ni pet para šarenih.

Četrdeset, nudi se Jure. Odmahujem glavom. Trides’t…? Ja ispod toga ne smijem, prenemaže se. Ama, smio ti ne smio, ja ti ga ne b’ prespavala ovde džabe da mi daš, ma ni da mi platiš, znaš…? Malen i lip? Eto ti ga, kad ti je tako malen i lip, ja hoću nešto lipše. I veće.

Šta ćemo sad, pita Vlada. Ne znam. Ja idem na plažu, ovako tuto kompleto kako me vidiš. A ti kad nađeš nešto – javi. Imamo fore taman do mraka. Eto. Nakon petsto metara skrenite levo, oglasi se Cica odnekud s dna torbe. Nakon tristotine metara, skrenite pod blagim uglom… Vlado, evo ti ovo, drži, meni ne treba, plažu ću već naći. I reci toj svojoj devojci da zaveže, ili – živ bio, ugasi je, da je ja ne ugasim.

Pišite Dudi na [email protected].