Još jedna izgubljena priča

Ljuta sam ceo dan. Još od sahrane sam ljuta sa tendencijom da nikada ne prestanem da budem. I pitam se zašto sam zaista takva, a odgovor se sam nameće.

Mlad čovek je poleteo sa namerom da pobegne od svojih problema i život skončao na vlažnom beogradskom asfaltu, a da niko nije video. Ili smo se samo pravili da ne vidimo? Možda čak i nismo želeli da gledamo.

Tako je ova nemilosrdna zemlja puna nemilosrdnih ljudi odnela još jedan život, a ja ne mogu da budem tužna već samo ljuta. Ljuta sam što sam postala svesna tek kada me je tresnulo po sred čela.

Ljuti me otuđenost, nemarnost, sebičluk i nezainteresovanost za druge. Ljuti me i to što nismo svesni da bi možda samo jedna topla reč upućena osobi čija je depresija toliko očigledna spasila život. Ali ta reč najčešće izostane, zaglavi se u grlu ili se prosto nikada ne rodi u mozgu. Negodujem i nedostatku kolektivne svesti da je tanka granica između života i ivice prozora ili oroza pištolja, svesti da je depresija nešto što svakoga može zadesiti, ali da je čovečanstvo toliko ogrezlo u svoju samoživost da nema potrebu da vidi.

I znate šta me još ljuti? To što smo za neke stvari svi mi kolektivno krivi zbog mišljenja da nismo odgovorni, da nikome ništa ne dugujemo, da su tuđi problemi samo njihovi. I nismo odgovorni, ne dugujemo i ne treba da se mešamo pošto ćemo svakako živeti i umreti. Samo, život ne znači samo rođenje i smrt, već sve ono što smo u međuvremenu uradili.

Dovoljno bi bilo da smo malo manje slepi…