Kada padne prvi sneg…

Foto: Mladen Sekulić

Je l’ pao…? Pao je. Jesi sad srećan? Jesi. E ja nisam. Koji si ti baksuz…? To je prvi sneg u novoj godini. Neka je i prvi u životu – ne volim ga i tačka. Ne volim sneg ni kad pada ni kad se topi, ni nikad, nikad, nikad.

Nisam brojala, ali biće da postoji barem pedeset razloga zbog kojih ne volim zimu. Prvo, ne volim je zato što mi je hladno. A ja ne volim kad mi je hladno jer sam od toplokrvne sorte. Ne volim je ni kad spavam ni kad sam budna. Ne volim što moram da spavam u čarapama jer nikako ne mogu da zgrejem noge a termofore više niko i ne pravi. Ni što moram da se pokrivam s tri jorgana ne bi’ li se makar malo smlačila. Ni kad se probudim ujutro pa pogledam kroz prozor a ono – ledeno doba – četrdesetčetvrti deo. I ne volim je kad moram da uđem u svoje…brrrrr… kupatilo. Devetnaest stepeni nije ledeno, rekao bi Vlada. Ok, tebi možda nije, meni je sve ispod trideset – ledara. I pusti me da završim. Dakle, ne volim je kako otvorim oči.

Kasnije je ne volim jer su mi pločice u kuhinji led ledeni pa čim stanem bosa – ode bešika. Ne volim je ni zato što mi prozori ne dihtuju najbolje, da je neki juli il’ tako to, još bi’ ih i širom otvorila, a ovako samo vuče promaja. A ja ne volim promaju.

I ne volim kad moram da se trontam i oblačim u slojevima, jer ne volim potkošulje i ne volim grilonke kad mi se spuste pa moram svaki čas da ih podižem, i ne volim debele čarape i ne volim rolke i ništa što me tako stiska i bocka i davi. Ni rukavice. A kape tek što ne volim…? Nije to kao nekad, kad dame nisu morale da skidaju kape kad uđu u zatvorenu prostoriju, lako bi’ ja da mogu po ceo dan da sedim na poslu u kapi. Nego kad dođem, pa kad je skinem – a kosa se naelektrisala na sve strane, mislim se – e što li sam te fenirala samo da mi je znati…?

A ni sa šminkom nije bolja situacija. O rukama da ne govorim. Mislim, treba svakog jutra skinuti sneg s kola, očistiti šoferku od leda – šansa da sačuvaš sve i jedan nokat – svodi se na nivo statističke greške. A gde su zaleđene brave, zimski lanci, nanovo iznenađeni putari, saobraćaj koji ne ide…? Da ne pominjem to što nisam neki vajni šofer, (polagala u julu), pa milim trinaest na sat i samo gledam da se ne zakucam u prvu banderu.

I ne volim zimu ni zato što ne mogu da nosim čizme na štiklu. Mislim, mogu, ali kad očiste sporedne ulice da ne moram da nabadam. Do tada – sve je podređeno bezbednosti i zdravlju. Da se ne oklizneš i da ne nazebeš – dve najveće zimske brige. I da ne upadneš u depresiju, jer sunca nema tri milijarde godina. Znam, znam da smo imali januar kakav se samo poželeti može, deset stepeni iznad proseka, ali… moglo je još malo da potraje. A ne da zapada, zaledi, da čovek ne zna ni šta bi ni kud bi.

Divim se onima koji prođu kroz tu zimu da i ne primete. Ja nikako da dočekam taj mart i april. I nigde mi se ne ide i ništa mi se ne radi. Ako baš mora da se ide na posao – pa u redu, ali nemojte me vodati po kojekakvim šetnjama, obilascima, događajima…. Meni je događaj da se dogegam do kuće.

A tek kad moram u radnju…? Kad je lepo vreme – lepo je i ići svuda – i na pijacu i u park, i u grad i u šetnju. A kako da šetam pod punom zimskom opremom…? Jedina stvar od zime što volim jeste to malo dana oko Nove godine. Al’ džaba ti, onda se januar otegne kao gladna godina, nikad proći. I sve mi je milo što ću još malo i njega da ispratim. Februar je već kraći. Devetnaest radnih dana – brojala sam. Blago nama.

Zimi mi nedostaju jagode. I mladi luk, i paradajz i zelena salata. Nedostaje mi sunce od kog mi stvarno bude toplo. I cveće. I drveće. Nedostaje mi dan u pet popodne. A ne k’o sad – po mraku odem na posao, po mraku se vratim.

Pada li…? Ne pada. E dobro je. Nije. Što…? Pada kiša. Ledena. Dobro. Pedesetprvi razlog – ledena kiša. Pedeset drugi – očistiti šoferku od leda. Ne može šoferka, buni se Vlada. Već bila.

Pišite Dudi na [email protected]!