Kako si?

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Dogurali smo dotle da svaki pas ima daleko bolje ljudske kvalitete nego čovek. Među jednom od najvećih civilizacijskih tekovina moglo bi se notirati da je čovek, u trenutku kad su svi računali da je samo pitanje vremena kad će krenuti na letovanje na Mesec, evoluirao u monstruma. Najpre, prema samom sebi, a potom i drugima. Jer sve je do nas. Sve što radimo, u sledećem trenutku se preslika, kao u ogledalu, u mnogo veću i širu sliku. Tako da, ono što se dešava u našem biću, kući, što činimo jedni drugima, u narednom postaje refleksija društva. Naša samodestrukcija dobija šire obrise. I svi ćemo reći: ’Pa nisam ja takav!’

Svako od nas vidi ono što hoće da vidi. Istina nije samo jedna već u očima svakog od nas. Ljubav i saosećanje su naša sušta potreba, a ne luksuz. Bez toga ne možemo živeti, ali kako stvari stoje, uskoro ćemo ih primati intravenozno, na recept, ako zaista želimo da spasemo planetu.

Toliko smo arogantni i svi se bavimo nekim drugim stvarima, samo ne onim bitnim – sobom i bližnjima. Kako kaže Džordž Karlin, satiričar, primer najveće ljudske arogancije je trud da spasimo planetu.

Koga mi zavaravamo?! Mi da spasimo planetu?! Ne možemo ni sami o sebi da vodimo računa, a kamoli drugima?! Drugo, sa planetom je sve u redu! Ljudi su ono što ne valja! U poređenju sa nama, planeta je super. Tu je već hiljdama godina i nigde ne ide. Mi smo ti koji odosmo i to dođavola, bez nekog znamenitog traga. Još jedna neuspela mutacija, fatalna biološka greška.

Hajde sad lepo, udobno se smestite u fotelju, dobro razmislite i pokušajte da se setite kada ste se nekome poslednji put iskreno obratili sa pitanjem: ’Kako si?’ Kada ste se dobro zagledali u njegove oči i potrudili da mu prodrete u dušu? Možda bi tako i bez pitanja dobili odgovor! Kada ste bili toliko zainteresovani da pokažete nekome da vam je stalo? Kada ste poslednji put imali vremena da budete čovek?
To ’tiny winny’ kratko pitanje, prvo je koje uputimo nekom pri pozdravu. Onako, tek da se nešto kaže, kao uvod u dalji razgovor. Vrlo često ni ne sačekamo odgovor druge strane, niti ga čujemo. Nekako se podrazumeva.

Da bih razbila monotoniju ustaljeno ofucanih odgovora (dobro, nije loše) često kažem: ’Sjajno!’, propraćeno širokim osmehom i pritom se naslađujem reakcijiom ljudi, uvek sličnoj trzaju. Iznenade se, ne očekuju tako nešto, a onda vremenom počnu i da ti zavide. Šta se to krije iza tog njenog Sjajno?! Šta to ona ima što ja nemam?! A iza tog osmeha i zvonkog odgovora zna da se potkrade štošta – duboko intimnog, nesrećnog, teškog bola, patnje, tuge. Ponekad besa. Malo kad tu ima mesta ravnodušnosti.

Vremenom sam shvatila da je to odličan mehanizam za odbijanje neprihvatljivih ljudi. Jedino bolji je da kažeš da si loše. Nedavno mi je jedan uzaludni dugogodišnji udvarač poslao poruku sa pitanjem ’Kako si?’. Odjednom mi je prekipelo i odgovorim: ’Loše!’ I tu njegovoj upornosti dođe kraj! Nikada se više nije javio! Da sam samo ranije znala!

Jednostavno, ljudi nisu zainteresovani da čuju istinu. Nije ih briga. Ravnodušni su i zanemaruju čak i svoje bližnje, toliko da to nanosi više štete nego otvorena netrpeljivost. Pravi, iskreni i duboki odnos sa drugim ljudima postaje toliko redak, a time i vredan, da ćemo uskoro morati da ga čuvamo u sefu, kao najveću dragocenost.

Okrutno je koliko malo poznajemo ljude u svom najbližem okruženju, sa kojima svakodnevno pričamo, radimo i živimo godinama. Čak ni roditelji ne poznaju svoju decu! Nemaju pojma ko su im deca, kakvi su im najdublji osećaji.

Sve reči ovog sveta malo znače u poređenju sa onim što možemo dobiti od drugog bića kad se nađemo preko puta jedno drugog, oči u oči i osetimo se srcem, bez reči, kao da se oduvek znamo. Veze koje se ostvaruju srcem, a ne rečima, traju zauvek.

Hajde da probamo danas da budemo drugačiji i kada nas neko pita ‘Kako smo’, da im kažemo kako se zaista osećamo. Morate imati u vidu da će biti onih koji će početi da vas izbegavaju (izvini, žurim!) jer i njih boli glava, imaju bolesnu majku, nemaju posao, u dugovima su do guše i samo ste im još vi falili!

Sa druge strane, to će biti odličan filter za tranžiranje prijatelja i posle nekog vremena ostaće samo najizdržljiviji, kojima je tu i mesto. Verujte mi, može biti da ćete se iznenaditi kome je zaista do vas stalo! Imala sam tih trenutaka! Višak vremena posvetite radu na sebi, samoisceljenju, meditaciji i onome što vas zaista zanima, a nikada za to niste imali vremena.

Uprkos svemu i dalje verujem da su svi ljudi u svom srcu i duši dobri i plemeniti. Keep the faith!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations