Kako znaš da nekog voliš?

Moram vam priznati da mene na neki perverzni način mnogo više zanimaju priče nego muškarci. A svi do mene dolaze s pričama i ne slučajno, ja ih zapisujem. Sigurno je neka konstelacija sa Saturnom bila na nebu te su mi se vraćali svi bivši: svako s kim sam imala neku vezu u prošlosti, ali ovoga puta išlo je toliko daleko – do momaka s fakulteta, iz srednje škole, osnovne, čak do moje prve ljubavi iz detinjstva.

Prvog dečaka u koga sam ikada bila zaljubljena otkad znam za sebe. On je taj visok, crn, zgodan i lep koji mi je postavio parametre za sve druge. Platonska veza, naravno, jer do trenutka kad smo se učili seksualnom vaspitanju već smo bili razdvojeni, svako je otišao da živi svoj život i stvara svoje iskustvo. Nisam ga videla verovatno dvadeset i nešto godina. Sve do ovog trenutka. A nekako sam osećala da ću ga sresti. Sanjala sam ga pre nego što sam ga videla. Imam te prekognitivne snove, unapred znam šta će se desiti, sposobnost koju sam dugo odbijala da prihvatim kao svoju, istinitu i realnu. Pritom, sasvim „slučajno“ – prva knjiga koju sam kupila za novi dom bila je Rekonekcija, Erika Perla. It feels so good to be reconnected.

U trenutku kad smo se sreli, znali smo da priči iz detinjstva nedostaje neki deo. „Ne znam koje je pitanje, ali seks je sigurno odgovor“, rekao bi Vudi Alen. Od dece stvarno možeš svašta da čuješ i vrlo često postavljaju najrazličitija pitanja. Moje omiljeno pitanje „Kako znaš da nekoga voliš?“ bilo je upućeno mojoj majci. Bila sam filozof analitičar i istraživač već tada. Roditelji nam odgovore najbolje što znaju, iz sopstvenog iskustva: „Pa kad nekog stalno želiš da vidiš, da budeš sa njim, čezneš kad niste zajedno, kad ti je neko svakodnevna potreba“.

Dugo sam živela u ubeđenju da je to najbolja definicija ljubavi. Everything we know is wrong. Koliko je to pogrešno, to je definicija zavisnosti i vezanosti. Nema veze s ljubavlju. Toliko sam se gluposti načitala i naslušala o ljubavi, kao da postoji neka teorija zavere da niko nikad ne sazna šta je ljubav, jer je traže u drugima, u stvarima, u medijima, na internetu a da nikada ne zavire u sebe, gde ljubav stanuje oduvek. Obišla sam čitav svet da bih pronašla ljubav koja je sve vreme bila tu. Strpljivo je čekala da završim svoje putovanje i da se vratim kući.

Najzanimljivije je što se on mene nimalo ne plaši, a ne plaši se ni čopora pasa koji se jednom našao ispred nas dok smo se šetali. Samo me je pomerio iza sebe i stao mirno ispred pobesnele i radoznale gomile lutalica. Mi, moderne amazonke, čeznemo za takvim zaštitnicima. Kao što iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, iza svake uspešne žene ne stoji obično niko. Osim, u mom slučaju, velikog razočaranja i tuge. On nikako ne može da shvati da ja nemam nikoga, kad god je bio trenutak da se naslonim na nekog – svi su se izmakli. Ili je tako trebalo da bude jer svaki trag koji je ostajao na meni bio je i dar. Lovemarks ( bukvalni prevod tragovi od ljubavi) moja je prva knjiga koja govori o tome da „kad rane zarastu, ostaju ožiljci“. Katkad je hrabrost zavući se duboko u sebe i verovati onome što donesete odatle…

Prestala sam da budem svima terapeut, ona koja vodi igru i čini sve da bi ljudi oko nje bili srećni. A ovako ranjiva i ne mogu to. U ovoj prirodnoj sredini naučila sam da se družim s biljkama, životinjama, zvezdanim nebom i ljudima oko sebe, ne toliko s društvenim mrežama. Bogatstvo koje imamo oko sebe ništa je u poređenu s onim koje imamo u sebi. On je potpuno analogni tip, slabo koristi računare, nema Facebook, ni Twitter, mobitel je kompromis, ali ne javlja se uvek, njegova filozofija je „kome sam potreban, pronaćiće me, ko je meni potreban, pronađemo se“. Fakat, mi trošimo toliko svoje energije i vremena da bismo dokazivali svoje postojanje. A u stvari ne moramo ništa da radimo kako bismo bili to što jesmo. Not trying to be cool is actually incredibly cool.

Svakodnevna potreba zapravo je svakodnevni strah. A strah nikada nije podmukao kao kad se ogrne plaštom ljubavi. „Da biste bili spremni da doživite ljubav, nije obavezno da se prethodno oslobodite baš svih svojih strahova. Možete da uzmete sve svoje strahove u naručje i odnesete ih sa sobom u ljubav. Jer čim zakoračimo u ljubav, strah se ogoli u iluziju kakva je oduvek bio i – ostaje samo ljubav.“ ( Eric Pearl, The Reconnection )

It feels good to be home, again.