Kavaljer, ne seksista!

Da lepo mi to razgraničimo

U razmaku manjem od sedam dana, čuo sam dve potpuno oprečne izjave na istu temu. Moja prva prijateljica, nazovimo je običnom curom, umereno zainteresovanom za sve. Kaže: „Čoveče! Stojim sa onim kesama i još vučem torbu i pored mene prolaze kao pored turskog groblja. Niko da mi ponese nešto, nešto malo da pomogne.“ A onda dodaje i genijalno pitanje-zaključak: „Jesam ja loša riba?“

Druga prijateljica, feministkinja, izuzetno zainteresovana za društveno-politička pitanja: „Zašto likovi po ulici misle da ja ne umem da nosim nekoliko kesa? Je l’ moraju svaki čas da vežbaju svoje frajerske domete? Sama ću, neka hvala!“

Eto, jedna maltene moli za pomoć u nevolji, a druga u tome vidi zaveru i rodnu neravnopravnost. Ja o tome imam pragmatičan stav: Uvek ću ponuditi pomoć.

Štaviše, ne mora to biti lepa žena. Ne mora čak biti ni žena. Nekako sam oduvek voleo onaj osećaj pomaganja nekome, a još mi sve lepše kad puno pomogneš, a ne padne ti nimalo teško. Zašto da jači ne ponese više?

Kao što sam prvi da zahtevam da bogatiji da više u porezima jer će od toga neko manje srećan jesti i bolje živeti, tako smatram da treba pošteno i maksimalno iskoristiti svačije veštine, talente i prirodom datu snagu. Poneću više jer sam jači, a ne zato što sam muško.

Ako se i ja mučim sa nekim teretom a pored mene baš prolazi reprezentativka u bacanju kladiva, bilo bi lepo da pritekne u pomoć, bez obzira što je žensko. Ne stidim se.

Jednostavno je.