Ko je prava supermama

„Jesam li ja loša majka?“, zapitala se Duda i počela da se upoređuje sa majkama koje nikada ne greše. I odjednom je shvatila da će i njena Beba jednog dana početi da je optužuje za razne stvari, baš kao što i ona još uvek optužuje svoju majku zato što ju je jurila s varjačom oko stola.

Rekla mi je da sam ja kriva za sve”, šmrckala je Gaga. “Da sam kriva za dvojku iz engleskog i za to što ju je Marko ispalio u nedelju, za sve me je okrivila, čak i za to što ima tanku kosu i krive zube, na mene. A poslednje pare smo dali na privatne časove, na fiksnu protezu, i ona sad tako… Moje rođeno dete! Nekad osećam strašnu grižu savesti. Noću se probudim pa mislim – nisam ispala dobra majka. A tako sam se trudila, Dudili…”

Ritual u parkiću
Nikad ne ispadne kao što se nadaš. Život uvek nađe načina da nas demantuje, pomislim dok perem prozore. A napolju sunčano. Mame s decom razmilele se po parkiću. Prvi vesnici proleća, pomislim i poželim da sam s Bebom napolju. Ali čeka me gomila veša i oni papiri s posla i sve… Ma, nema veze, mislim se, prozori mogu da čekaju. Obučem joj jaknicu i pravac park. Mi tamo – kad međutim…! Ni mame nisu što su nekad bile. Ne tako davno, u ”moje vreme”, dok sam poslednje dane porodiljskog odsustva krckala u ovom istom parku, mame su bile zanimljivije, pristupačnije, ako ništa, a ono barem normalnije. Sećam se da mi je vreme u parkiću bio omiljeni ritual, sedele smo na klupici, ogovarale muževe, svekrve, još kad smo krenule da iznosimo kafu u termosu – milina jedna. Ako i dođe neka nova mama, začas se upoznamo, sutradan smo već kao da se znamo sto godina, niko se ne izdvaja… A ove današnje majke, pa to je da ne poveruješ…

Slušanje Mocarta u stomaku
Dočekala me je grupa mama. Zdravo, rekla sam. Mislim, red je da se javim, nisam mutava. Vidim, prave neke face, prevrću očima i zbijaju redove na klupici. OK, sednem na onu pored, da ne smetam. Znam kada nisam dobrodošla. I tako, sedim ja, sede one dovoljno blizu da čujem šta pričaju. Slušam i ne verujem. ”Sinoć sam pobacala sve Mašine igračke. Nemaju nikakvog smisla, to su obične plišane mede. Krajnje je vreme da dobije neke edukativne. Dete treba da se obrazuje od malih nogu.” Pobogu, pomislim. Detetu od tri godine pobacati sve igračke jer nisu ”edukativne”?! Pa, najbolje je upiši odma’ na Prirodno-matematički, da ne gubite vreme, ni ti ni ona. Ja nikada nisam bacala Bebine igračke, gre’ota mi nekako da ih frljnem u kontejner. Ako ih preraste i prestane da se igra, OK, napravim čistku, pa one čitave poklonim nekom, odnesem u dom, dam drugoj deci. ”Ja sam Viktoru puštala Mocarta još dok je bio u stomaku”, reče druga, “kažu da to kod dece razvija inteligenciju.” Stvarno, zapitam se, ako je tako, onda je trebalo češće da ga slušaš.

Savršene mame
Kakve su to majke!, rekla sam Gagi. Sedela sam nepun sat u parkiću i mislila sam da ću dobiti fras od njihovih budalaština. Znaš li kako izgleda kada četiri savršene, bogomdane majke krenu da se nadvikuju koja je bolja, čije je dete pametnije, bistrije, sposobnije. I sve su hipersuper sposobne. Niko ih ništa nije učio, takve su se rodile. I ne samo što su najbolje mame nego su i odlične supruge, domaćice, sve na taj fazon. Sećaš se kako je sve bilo lakše u naše vreme? Nisi morao da se foliraš kako ti to s bebama ide od ruke… “Stvarno”, uzdahnu Gaga. Sećaš se kad sam s Mrvicom došla iz bolnice, a nema nikoga kod kuće, ti i ja same, razmotale je pa blenemo, ne znamo na koju bismo stranu… Pa kad je trebalo da je kupamo, izvlačimo slamku koja će. Strah me je bilo i da pogledam u tu malu mrvu, zamotuljak. Ove danas, novokomponovane, znaju sve. I sve rade najbolje. Jesu li to savršene mame? Jesu li to one mame kakve smo mi želele da budemo pre nego što smo izrodile decu, pre nego što nas je život uzeo u mašinu? Biće da jesu. Majke koje imaju beskonačno mnogo strpljenja za svoju decu, majke koje rade domaći umesto njih, spremaju im sendviče za školu, majke koje doje decu do male mature i koje nikada sasvim ne prihvate da su im mladunci poodrasli. Da, to su te. I ne znam zašto, ali nekako mi se ne dopadaju.

Pire iz kesice
Jesam li ja loša majka, pomislila sam kada sam to veče zatvorila vrata Bebine sobe.  Moje dete se ne da naterati u krevet pre deset. Njihova su u horizontali u osam. Nisam puštala klasiku u trudnoći. Dojila sam svega dva meseca i, smem li da priznam, osetila veliko olakšanje kada je mleko presušilo. Loša sam majka jer me nije strah da priznam? Nisam otkuvavala cucle pet puta dnevno, i dešavalo mi se da oližem kašiku kojom hranim bebu. Nisam odvajala naše i bebeće stvari, sve su se prale zajedno, i to na četrdeset. Davala sam joj kupovne kašice, iako sam zbog toga bila prezrena od pola familije. Nikada nisam kupovala stvari poput ”termometra za merenje temperature vode u kojoj kupate bebu” ni ”magične ogrlice protiv grčeva”. Temperaturu vode smo merili tako što pokvasimo lakat, a grčeve lečili čajićima od komorača, planteksom i, ako baš mora, nosanjem po celu noć, dok ti ruke sasvim ne utrnu. Bilo je dana kada smo preskakali kupanje, pa šta? I dana kada je više vremena provodila u hodalici i kolicima nego u mom naručju, pa? I onih dana kada joj je na ime slanog obroka serviran pire iz kesice i viršla umiksana u blenderu. I dana kada nisam znala da li je, koliko i kako kakila i nisam žurila da te informacije podelim s ostatkom porodice. I guza nam se nekoliko puta ojela jer smo zaboravili da namažemo “pavlovićevu”. I sećam se da je tepih bio potpuno izlizan na mestu gde sam prolazila kolicima jer je samo tako volela da spava, iako pedijatri to ne preporučuju zbog lošeg položaja kičme. I da, davala sam joj kravlje mleko pre navršene prve godine. Razne priručnike ”kako da vaspitate-odgajite-napravite debile od svoje dece” koristila sam jedino kad nisam imala čime drugim da pritisnem rozen tortu, da omekša. Jesam li zbog toga kriva? Volim svoje dete, možda i više od onih savršenih sa klupe. Ali kad čujem njih kako se razmeću, i ja osećam kako me grize savest.

Zašto i zato
Je li moguće da su toliko dobre, pitala sam se. Da sve stignu, da su non-stop doterane, da su im deca čista, krevet zategnut, a stvari u ormaru složene po boji? Da li im to što su im kuće sterilne poput apoteka i muževi ispeglani daje za pravo da okolo dele savete? I otkud one sve to tako dobro znaju? Znaju najbolje pedijatre u gradu, i šta je za grčeve, od čega zubići lakše izrastaju, i kako poboljšati bebin imunološki sistem? Vaspitače, pedagoge, profesorke klavira, baleta i drugih okretnih igara bezecuju i pre prvog rođendana. Imaju strogi nadzor nad jelovnikom svog deteta. Brza hrana, pica, gazirana pića ne dolaze u obzir čak ni za rođendane. Slatkiše ne kupuju. Čak su i prijatelje naučile da deci ne donose čokolade kada im dolaze u goste. Njihova deca i ne traže slatkiše jer znaju da ih neće dobiti i da su loši za zubiće. Njihova deca idu na nošu i pre navršenih godinu dana. Njihova deca se ne prljaju i u stanju su da se ceo dan igraju ne pomerivši se s mesta, sa jednom, eventualno dve igračke, i to one edukativne, naravno. One nikada, nikada nisu zaspale od umora na tepihu i uživaju u skupljanju igračaka uveče i sparivanju čarapica veličine palca. One uvek imaju vremena za svoju decu, pitanja poput ”gde zeka pije vodice” smatraju krajnje inteligentnim, i na dečje ZAŠTO nikada ne odgovaraju sa ZATO.

Sram te bilo, mama!
S druge strane, mi koje ne trčimo za decom s vlažnim maramicama u rukama i ne peremo pločice pet puta dnevno, mi koje smo decu puštale da pužu po tepihu i davale im da oližu lopatice od miksera kad pravimo kolače na kraju ćemo biti osuđivane kako ne valjamo i kako ovo i kako ono. Kao što ja i dan-danas optužujem svoju majku zato što me je jurila s varjačom oko stola, a ona svoju što ju je tukla praherom (druga su to vremena bila), tako će i Beba jednog dana naći razloga da me optuži za ovo ili ono. Jer roditelji su uvek krivi za sve. Majke pogotovo. “Sram te bilo, mama”, reći će mi kroz koju godinu. “Sećaš li se kad sam ti pala s kreveta? Znam da nije bilo namerno, ali pad s te visine za tako malo dete…, moglo je biti fatalno. A šta je s onim kad si me ostavljala samu da skokneš do radnje? Da ne pominjem ono kad si mi umesto slanog rastvora sasula pola bočice kapi za uši u nos? I onda kad ste me izgubili na plaži..? Znam, ni to nije bilo namerno, ali mogla sam da postanem žrtva trgovine ljudima. I to nije sve. Dozvolili ste da me čuva žena koju ste našli preko oglasa i kojoj niste znali ni prezime. Krajnje neodgovorno, znaš? I kasnije, svaki put kad smo kasnili u vrtić, vadili ste se na mog zubara. A kad niste išli na posao, govorili ste kako ja imam temperaturu.” Ali… “Ništa ali… Ne prekidaj me kad pričam, majko.” Ophrvana strahovima, sumnjama i nedoumicama, budim se usred noći. Beba stoji pored našeg kreveta, poput mesečara. “Mogu li kod tebe u krevet, mama?” Možeš, upadaj, kažem i zavrnem jorgan. “Ti si naj, naj, naaaajbolja mama na celom svetu”, kaže mi. Stvarno?, iznenadim se. Obično nema običaj da javno iznosi priznanja. Zašto sam ja najbolja mama na svetu?, pitam. Želim da znam. “Eto ZATO”, kaže Beba. Ali zaaaštoooo…? “ZA-TO”, ponovi beba. “A sad me pusti da spavam. Sutra se ide u vrtić.”  

Foto: Shutterstock