Ko ti je buduća bivša…?

Foto: Mladen Sekulić

Kupimikupimikupimi – ponavljala sam. Molim te, kupi mi – preklinjala. Odmahivao je glavom. Jesam li ja najgora…? Nisi. Ali… Ali šta…? Nije momenat. Kako nije momentat…? A Osmi mart…? Ako nije sad momenat da mi pokloniš taj parfem – pa stvarno ne znam kad je, majku mu. I znaš šta, Vladimire, najtužnije je od svega što sam spala na to da te MOLIM da mi kupiš bedni parfem. I još samo nešto da znaš – to što ga nisi kupio može mnogo skuplje da te košta nego da si k’o gospodin čovek izvadio pedeset evrića i rek’o ’’Evo, Dubravka, zaslužila si, kupi taj parfem, nek’ košta šta košta…!’’ A ne tu k’o neka baba – pa znaš li kol’ko je to, pa mala flašica, u oko da stane, a ti zapela… Jeste, zapela sam, da svisnem il’ da kupim. I kupiću ga. Skupljaću mesec dana, odvajaću od usta – al’ ima da ga kupim. A od tebe mi ne treba više ništa – sve na kolenima da me moliš. Stipso…!

Mislio si da je parfem skup? E sad ćeš da čuješ šta je skupo. Nije skup parfem. Skupo je to što nećemo govoriti par dana. Pa će svako ići na posao svojim kolima. I svako kuvati za sebe. Odnosno, ja ću se već snaći, ti si taj koji će morati da se hrani po restoranima. I nosi stvari na hemijsko. Jer ubaciš li još samo jednu smrdjivu trenerku u mašinu budi siguran da ću je: pod a) otkuvati na devedeset i smanjiti za dva konfekcijska broja, pod b) na tih istih devedeset kao slučajno dodati jednu crvenu čarapu, tek da imam čemu da se smejem kad obučeš svoju novu roze opremu za teretanu.

Što će reći – imao si priliku da budeš muškarac, sad se pokri po glavi i trpi. A to što ćeš jednu običnu čorbicu papreno plaćati u svakoj kafani odavde do Kalenića – to nije ništa, koliko će tek da te košta. O peglanju košulja da i ne govorim.

Osim naravno, ako ti se ne posreći, pa upoznaš neku klinku na hemijskom koja će da se sažali na tebe i da ti svaku petu opegla – gratis. Jeste, svaku petu. I još ćeš misliti da si dobro prošao. A onda ćeš da je pozoveš na kafu. Pa na kolače. Pa na ručak. Pa na večeru. Ništa me ne gledaj, znam ja vrlo dobro kako to ide. Pa da, siroto dete, radi i studira. Nije joj lako. Tako mlada a već se sama izdržava. I šalje svojima, kad pretekne. Al’ ne pretiče… A ti se primio.

I onda kreneš da joj pomažeš. Pa platiš jedan račun za struju, pa drugi, onda dođe gazda po kiriju, a ti kažeš ’’pusti to, ja ću’’. A ona te gleda i samo trepće. Ne zna kako da ti zahvali. Ne treba. Bog sve vidi. Grozna je, kaže. Ko? Tvoja bivša žena. Ne zna šta je izgubila. Tu se već topiš, cvetaš i prelaziš u tečno agregatno stanje. Konačno – neko ko te razume. Neko ko ume da ceni tvoj trud. Ko ne sitničari. Ne zvoca. Ne pravi pitanje.

Osim onog jednog – kada ćeš da je ženiš…? Jer ona je poštena, ne može više ovako, njeni brinu, iskoristićeš je, ostaviti, ovaj svet je pun prevaranata, a ona sama, nezaštićena. I tako, pre nego kažeš šta bi – bićeš i razveden i oženjen i ponovo u problemu. Jer svadba košta, i medeni mesec košta, i veći stan košta, tvoja nova žena ima veće i veće prohteve, manikir, pedikir, trista čuda…

Meni – staroj ne moraš ništa da daš ali ipak imamo zajedničko dete i zajedničku ratu kredita a to, složićeš se – nije mala stvar. Spiskaćeš i dozvoljeni i nedozvoljeni minus, kartice, kredite, čekove, pozajmljivaćeš od rođene majke da bi vratio banci, dok jednog dana ne dođu da ti popisuju stvari al’ tad će već biti kasno. Nova žena će se već vratiti kod svojih. Stara neće hteti ni da čuje za tebe.

I zašto…? Sve to zato što nisi hteo da kupiš jedan običan, najobičniji parfem. Pa sad ti reci da l’ je pedeset evra puno…? Nije. Kako reče da se zove…? … Opijum…? Organza, Amariž… kako…? Daj, reci, što si neka…? Neka…? Litar da mi kupiš, kadu celu parfema – sad mi od tebe ništa ne treba. I nije Amariž. Veri iresistible je, ako te baš zanima. I, samo da znaš, danas nema ništa za ručak. Ali u Staroj trešnji imaju strašnu čorbicu. Prste da poližeš. A odmah niz ulicu – radnjica s hemijskim.

Pišite Dudi na: [email protected]!