Kolačić sudbine

Foto: Mladen Sekulić

… I tako, ustanem ti ja u nedelju, odem na pijacu, kupim kod one bakice i sira i kajmaka, napravim im cicvaru za doručak – ženo draga, podavili su se, nisu mogli da stanu. Šta im napraviš – prekide me Gaga. Cicvaru, sa puno sira i… Šta je cicvara? Ne znaš šta je cicvara…?! Ne, nikad čula. Stvarno? Zezaš me… Ne zezam te, najozbiljnije – ne znam šta je cicvara.

Cicvara.

Cicvara je prosto jelo. Kaša od kukuruznog brašna. Nije kačamak, a nije ni palenta. Nešto između. Zahteva stajanje nad šporetom i neprestano mešanje. Što se više krčka – to je bolja. Masna je od kajmaka, pomalo kisi od sira, na kraju se prelije mlekom i to je to. Prste da poližeš. Meni je to moja baka spremala kad sam bila mala. Ne mogu da verujem da ne znaš šta je cicvara.

Nekad mi se čini da te recepte nasleđujemo gotovo podjednako kao i gene. Meni je moja baka ostavila ono malo zemlje pozadi kuće, plave oči, ćilibarsku ogrlicu, dve bordo plišane beržere s visokim naslonom i svesku s receptima. I od svega, nekako su mi recepti najmiliji.

Cicvara me podseća na zimu, na pucketanje panjića u peći, na pelcere muškatli u prozoru, tople debele čarape. Popara opet na dane kad u kući ostane starog prosušenog hleba. Hleb utrošen u mleko – na dane kad je, jel’te, bilo samo hleba i mleka. Prženice, mmmm… baka je pravila najlepše prženice na svetu, a ja sam najviše volela da čeputam one oblačiće od jaja koji bi se hvatali po korici. Zatim – uštipci. Cela kuća bi mirisala na kvasac, ulje koje cvrči, i baka koja kažiprstom odvaja testo s kašike i oprezno treska šerpu s uljem kako bi uštipci porumeneli sa svih strana. Vrući uštipci s kajmakom, ima li šta lepše…?

Krofne… Velike debele krofne, s onim belim prstenom po sredini, uvaljane u prah šećer koji ti golica nozdrve svaki put kad zagrizeš. Zatim, pita s višnjama, ista stvar. Vanilice. Orasnice. Sve što je moglo da se uvalja u šećer – uvaljano je. Kiflice s džemom. Palačinke. Brdo palačinki. Knedle sa šljivama. Koh od griza. Čorba od kopriva s kiselim mlekom. Proja. Možda ne baš tim redom, ali svašta se mesilo u našoj kući. I otkako znam za sebe, mirisalo je na vanilu, cimet i medenjake.

Baka se oduvek držala starih proverenih recepata I nije volela da eksperimentiše. Tek je mama kasnije počela da se poigrava s receptima iz raznih krajeva pa su se nedeljom na stolu mogle videti i hurmašice, i komisbrot i švarcvald i saher i šta sve ne. Mama je pravila čudesne đakonije. Ja nastavila da je, isprva stidljivo imitiram, a onda uvodim i neke nove delicije.

Ja sam učila od moje mame, ona od svoje, ona opet od svoje i sve tako redom. I to tako ide. I tako treba. Tačno je da nemamo vremena, da je tempo nemilosrdan a kuvanje sve češće luksuz, ali ako popustimo – šta će nam preostati…? Ako mi dignemo ruke – čega će se naša deca onda sećati…? Hoće li jednog dana kad porastu stati i reći: ’’Mmmm, sećaš se kako je mama kupovala sjajna jela iz konzerve…? A tek one supe iz kesice sa zvezdicama…? Niko nije umeo tako lepo da sipa litar vode u šerpu i da uključi na trojku…’’ Uspomene se, drage moje, ne prave u mikrotalasnoj.

Zato, drage mame, kuvajte svojoj deci, pecite, dinstajte na tiho, barite, seckajte, špinujte, blanširajte, ukrašavajte, budite velikodušni, ne štedite maštu i ne zaboravite da je ljubav najvažniji sastojak, a uspomene – uspomene su kao trešnje, kandirane traju najduže.

Pišite Dudi na [email protected]!