Lepo mi je: Izaberi svoju stazu

Pričam drugarici juče kako se radujem lepom vremenu i otvaranju sezone vožnje bicikla. Obožavam da sa 25. maja krenem pored reke, do Ade, pa ceo krug i nazad. Sve nijanse Beograda se pojave tim putem od oko 20 kilometara, a boga mi i mišići se sasvim solidno zategnu, taman na onim mestima gde bi trebalo, kad već stiže leto.

Autor: Milica Stojiljković, učitelj meditacije, TaiChi-a i Bahov praktičar
Centar za lični razvoj „Lepo mi je“
www.lepomije.rs

Međutim, njen odgovor mi je, na čas, pomrsio konce. Kaže, bila je juče, baš tom putanjom. Pa kad je krenula da sipa: staza ima neravnine, ništa nisu sređivali ove godine, onda tamo stalno neki turisti kod Beton hale, „ne može čovek s mirom da vozi“. Iza tog luksuza krene da smrdi riba, „sva sam se nadimila“, kaže. Onda gradilište, „ne može čovek da prođe od prašine“. Pa gužva. Spopala ju je i alergija. I, besna kao ris je poentirala: da je ova sezona vožnje bicikla za nju završena.

Smušeno sam promucala: „pa nije još ni počela“. No, srećom, nije me ni čula. Od ljutnje joj se sva pažnja uzburkala.

Toliko je bila ljuta, da sam u trenutku odlučila da na tu temu više ne razgovaramo. Jednostavno, nisam želela da joj dalje kvarim raspoloženje. A, drugo, toliko sam jedva čekala da se provozam tom stazom, da nisam želela da mi pokvari ugođaj. Videću sama.

I tako sam i uradila. Odem jutros do 25. maja, pa istom putanjom. Reka kao da je more, a meni se toliko ide na more, da mi se sve oko srca odjednom ušuškala toplina. Sa leve strane, sportske entuzijaste igraju tenis i oni se zagrevaju za svoju tenisku sezonu. Sa desne, splavovi odmaraju od sinoćnjeg provoda. Vidi se, bilo je tu oko njih i radosti i zuza, ali po sunčanom danu, sve se nekako sredilo.

Posebno obožavam onaj deo kod pristaništa, sve do Brankovog mosta. Taj spoj luksuza, sređenih jutarnjih stiklica, ispeglanih muških belih košuljica, fensi doručka pored reke. Luksuznih rečnih brodova koji dovode mnogo dobrodržećih penzonera iz belog sveta koji ni malo ne liče na domaće vršnjake. Opet svi srećni. Ovi mlađi, bar zato što su lepi i doručkuju skupo, a ovi matori, što su negde gde možda nikad nisu bili i što ne traće poslednje godine tek tako, već na lepom rečnom brodu, obilazeći Evropu. A onda iza svega toga, načičkane po reci, one udžerice. Trebalo bi da budu splavovi, ali liče na napuštene brvnare, kolibice. Iz njih izviri po koji ribar i gomila svedočanstava prošlih vremena, već prljavih, zgužvanih, ali svi imaju neke veze sa rekom. Ribarima luksuz nije važan. Oni samo zabace i čekaju. Mirni. Nigde ne žure. Doručkovali su davno. Jeftino. Lagano. Imaju svo vreme ovog sveta i nije im važno da li prođe po neki čamac ili luksuzna evropska lađa sa preplanulim sedamdesetogodišnjacima. I oni su, po godinama, tu negde. A i preplanuli su.

Taj deo, pored biciklističke staze mi je uvek bio slika Beograda u malom. Imaš i ovo i ono. I skupo i jeftino. I usplahireno i mirno. I mlado i staro. Svaki put malo usporim, da malo uživam.

Onda istina, naiđeš na gradiliste. Nije mi baš prijalo da se nagutam tolike prašine, ali šta sad. Brzo prođeš, svega možda par kilometara. Kad se setim šta je tu pre bilo, sasvim mi je u redu da izgrade nešto lepše.

I vozim tako i uživam. Sunce. Zeleno sve. Bere neka devojčica cvetiće u parkiću pored staze. Mladi se ljube. Svaki čas po neki par.

Uzvratim poštovanje visokom lepotanu od mosta na Adi i pređem na drugu stranu moje realnosti. Obožavam Adu. Obožavam što Beograd ima mesto gde mogu da sedim ceo dan i gledam vodu. Mogu da gledam vodu u miru i tišini satima. A Ada mi to dopušta. I hvala joj na tome.

Normalno, bio je red da se odmorim. Pa kafica, limunadica. Malo sunčanja. Odmorim nogice i nazad.

Divan je Beograd u proleće. Divna je staza od 25. maja do Ade. Divna je svaka staza koju izaberemo. Divno je da izaberemo da je vidimo lepšim pogledom. Jer pogled je naš. On ne pripada ni ponekoj nedužnoj rupi na stazi, ni gradilištu, ni mirisu ribe, ni gužvi. Pripada samo nama i samo je na nama kako ćemo videti svet oko sebe. Biram da nemam alergiju na svet oko sebe, jer opet, alergija samo meni ostaje, a svet se menja.
Biram „lepo mi je“ kao stil života. Biram „lepo mi je“ kao pogled u koji verujem. I obožavam kad vidim da svako slobodno bira svoje „lepo mi je“.

Autor:
Milica Stojiljković, osnivač Centra za lični razvoj „Lepo mi je“ i autor programa ličnog razvoja „Lepo mi je“ kroz koji učimo kako da negujemo unutrašnji mir, prepreke pretvaramo u prilike i sačuvamo dobro zdavlje i komunikaciju sa drugima. Program realizuje kroz seminare, predavanja i individualne konsultacije. www.lepomije.rs