Ljubav na seoski način (6. deo)

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Rano jutarnje Sunce probijalo se dugim, oštrim zracima kroz čipkane zavese na prozorima spavaće sobe, koja se nalazila sa ulične strane kuće. Probudila se iz sna, sama u sobi okupanoj svetlošću, a sve kao da je i dalje bio san. Izostao je ulični žamor. Tišina je bila sve što je čula oko sebe. Na trenutak joj se učinilo kao da je ostala bez sluha. Uplašila se i gotovo panično ustala da otvori prozor, da se uveri da ne sanja.

Razmaknuvši rukama guste zavese i široko otvorivši oba krila prozora, sobu je, u trenutku, preplavio jak miris bujno rascvetalih petonija, posađenih u saksijama ispod velikog prozora. Po koji cvrkut ptica čuo se kroz gusto lišće brezovih grana, sa drveća zasađenog na ulici, tik ispred dvorišne ograde. Da bi bila sigurna da to što vidi su rode, koje su ležale u svom gnezdu, postavljenom visoko na banderi ispred kuće, bilo je potrebno da se propenje na vrhovima prstiju i visoko podigne pogled.

Na ulici nije bilo prolaznika. Niti jedan automobil nije prošao od kako je već desetak minuta stajala na prozoru. Nije bilo ničeg što bi remetilo idilični mir na seoskom imanju. Zažmurila je i kroz nos, duboko, punim plućima, udahnula opijajuće čist vazduh beskrajnog, akvamarinskog nebeskog plavetnila, prošaranog belim oblacima, kao jastučićima nabubrelim od sveže umešenog kiselog testa. Harmonija boja, mirisa i milozvučnih tonova prožimala je njeno biće u celosti.

Iznenadna toplina oblila je njeno telo. Tihim, nečujnim koracima ušetao je u sobu i približio joj se otpozadi, pokrivši ramena mekim bade mantilom. Pritom, svojim telom snažno obgrlivši njeno. Poljupcima joj je milovao vrat. Prstima nežno prolazio kroz kosu. Poželela je da ovo prvo jutro u njenom novom životu na selu traje zauvek. Voleli su jedno drugo i bili su srećni.

Sve do sada mislila je da voli nekog kada bi joj sama pomisao na gubitak voljene osobe stvarala grč u stomaku i terala suze na oči. Ali ovog puta je bilo drugačije. Predajući se ljubavi osećala je slobodu. Bujica ljubavi, koja je preplavila, kao nabujala reka odnosila je nepovratno sve njene strahove. Znala je da je ovo ljubav za sva vremena, koja briše svaki osećaj za vreme, bledi uspomene i uništava strah od kraja.

’I da sutra umrem, ne bi mi bilo žao jer sam konačno uspela da dosegnem večnu ljubav.’

Sve je bilo tačno onako kako je zamišljala. Svaki njihov naredni zajednički trenutak oživljavao je bajku zamišljenu u njenoj glavi. Kao da je neko pažljivim pokretima bojicama unosio boju u likove i događaje nacrtane u bajkovitoj bojanki.

’Doručak je na stolu’, rekao je i zaštitnički poljubio u čelo. Po prvi put u životu joj se dopao takav poljubac. Kao da je njime obavio zaštitničkim plaštom. Osećala se sigurno pored njega, a to je bilo najbitnije što je od muškarca tražila – da joj je posvećen, da neće da ode, da će joj pružiti podršku u svakom trenutku i osećaj da pored njega ništa loše ne može da joj se desi.

Uzeo ju je za ruku i poveo za sobom. Doručak je bio serviran na prostranoj terasi, iza kuće. Na masivnom, drvenom stolu, prekrivenom mušemom sa krupnim suncokretima, čekao je svež, mirisni, crni hleb, kozji sir, kajmak, skuvano, prethodne večeri pomuženo mleko, seljački kulen, šunka, slaninica, krastavac, paradajz, luk i još uvek topla, pržena jaja. Sve je to bila domaća hrana, iz njegove proizvodnje.

Hleb je mesila komšinica od preko puta, koja je na njegov nagovor otvorila malu, domaću pekaru i uvek svežim hlebom snabdevala par kuća u susedstvu. Po kozjem siru, njegova farma bila je nadaleko poznata. Snabdevao je odabrane restorane u prestonici. Proizvodnja mleka bila je njegova primarna delatnost. Svakoga jutra puna hladnjača odvozila je sveže mleko u obližnju mlekaru na dalju preradu. Na stotinama hektara plodne zemlje oko imanja proizvodio je hranu za svoju stoku. Sve organski i u skladu sa modernim trendovima.

Iako je otišla na selo, ispostavilo se da nije zaostajala za aktuelnim životnim tokovima, kako je u šali prepričavala svojim prijateljicama.

Kafu su pili izvaljeni u udobnim ležaljkama, jedno pored drugog, pokraj bazena, smeštenog ispod terase. Svetloplavi vodeni odsjaj zaista se stapao sa širokim nebeskim plavetnilom i unosio dodatni mir u ionako mirnu banatsku ravnicu. Po dvorištu oko kuće, uredno sređenom i pokrivenom sveže ošišanom travom, prolećno zelene boje, bile su smeštene oslikane, drvene kravice. Bosim stopalima gazila je po travnjaku i upijala energiju prirode.

Obišli su zajedno pašnjake, tor sa kozama i štale sa kravama. Upoznavao je sa svima na farmi. Prijala joj je radost u njegovom glasu dok je predstavljao. Nekako spontano, tajnovito i tiho, iz dana u dan, sve više bliskih ljudi, iz njihove okoline saznavalo je za njihovu vezu. Počelo je od njegovog najstarijeg sina, koji je iz prikrajka ispratio njihov prvi zajednički susret. Potom je starija kćerka slučajno otkrila njihovu sms prepisku. Stao je pred svoju decu, otvoreno, iskreno rekavši o otkrivenim osećanjima i dobio njihov blagoslov.

’Tata, nama je najbitnije da ti budeš srećan!’, imao je njihovu podršku. I tako je krenulo, prva bivša žena, brat, starija deca iz prvog braka. Sve to je u njoj stvaralo nespokoj, koji je on uspevao da primiri.

Bliska prijateljica je podržavala i u šali govorila da ne treba da brine. ’Imaš sreće da je on već jednom prošao kroz razvod i zna kako se to radi. Svaki sledeći put je lakše.’

Već je bio pokrenuo proces prodaje i raspodele imovine, da bi svi bili namireni i obezbeđeni. Paralelno s tim, po emotivnim oscilacijama i reakcijama jasno joj je bilo da je u njemu bio započeo proces i emotivne separacije od porodice. Sve je išlo svojim tokom.

Nakon večere, vreme su provodili u dnevnoj sobi, koja je podsećala na salon omanjeg srednjoevropskog dvorca, od pre par vekova. Pričali su jedno drugom o sebi, što do tada nisu uspeli. Otkrivali su tajne, predavali se jedno drugom, uz poljupce i zagrljaje. Pokazivao joj je slike njegovih predaka i mnogobrojne porodice.

Njenu pažnju privukla je ikona, postavljena na centralnom mestu u salonu. Bila je rukom rađena na plišu. Pravo, malo remek delo njegove bake, po imenu Ema, s kraja XIX veka. Pokazivao joj je njene slike, pričao o njenoj lepoti, po kojoj je bila nadaleko čuvena i veštini, po kojoj se isticala u društvu. Bila je jedna od viđenijih umetnica tog vremena.

Dok joj je pričao o baki, glas mu je u jednom trenutku zadrhtao. Zastao je, spustio glavu, skinuo zamagljene naočare, obrisao oči od suza, koje su potekle niz njegovo lice. Našavši se ganuta i zatečena njegovim emocijama, prigrlila ga je na grudi, ni ne sluteći šta mu je na umu. Kada je podigao pogled, dugo je gledao, pre nego je uspeo da progovori. Kao da je svojim užarenim pogledom hteo da pronikne u njenu dušu i uveri se da li još uvek postoji u njoj želja za potomstvom, koju je vremenom bila duboko zakopala u sebi.

Ljubeći joj lice, ruke i kosu, saopštio joj je da bi voleo da sa njom ima dete, devojčicu, koja bi se zvala Ema.
U trenutku je ostala nema. Bez reči, krupne suze krenule su da teku niz njeno lice. Raspala se u njegovom naručju. Nemoćni jauk prolomio se iz njene duše. Ali na njeno iznenađenje, nakon prvobitnog šoka, preplavio je osećaj spokoja. Prijalo joj je. Osećala se oslobođenom, kao da se zarobljena nada otrgla iz njenih grudi. Želja za detetom, zapravo, nikad je nije napustila. Samo je potisla, duboko u sebi, u nemogućnosti da nađe pravog partnera, koga bi poželela za oca svog deteta.

Konačno je shvatila zašto nije išlo ni sa kim drugim. On je bio prvi muškarac koji joj je rekao da želi da ima dete sa njom. Onemoćala, bez snage, spustila je glavu u njegovo krilo i sklupčana, kao fetus, još dugo u noć ostala jecajući u njegovom zagrljaju.

Nastaviće se.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.