Ljubavna hrana

Moja prijateljica Dušica zna za šta živi. Za modu i pse lutalice. Radi prvog navedenog, otisnula se u pečalbu još davnih dana, i to pravo u centar svetske, visoke mode. Volimo da kažemo da je ovo drugo njena verzija čistog zadovoljavanja nedoživljenog materinskog instinkta, zato brine o malim, slatkim nezaštićenim i napuštenim kucama. Moju verziju istog već znate. Tu smo se, dakle, takođe našle, na pola puta. Naše prijateljstvo datira od posttinejdžerskog doba, bar mog, jer njene godine nećemo otkrivati. Nema ni potrebe jer mladi smo koliko je širok i blistav osmeh na našim licima, a tu nama dvema ravnih nema, ali lepota ipak dolazi iznutra. E, tu se značajno razlikujemo. Ja moju hranim tradicionalnom srpskom kuhinjom, nabijenom vitaminima i proteinima, isključivo sa rodnog mi podneblja, jer moja mama, a pre toga baba, najlepše kuva, što podupire i stav mog akupunkturologa o zdravoj i adekvatnoj ishrani („samo hrana s područja u kojem živimo, kad joj vreme jeste„, dr Z. Mančić).

Foto: Srđan Bosnić

Gde smo se Dušica i ja razmimoišle

Kada sam svoju prijateljicu Dušicu, pre nekoliko godina, videla prvi put nakon dugo vremena, bilo mi je već na prvi pogled jasno da smo se negde između predjela i glavnog jela razmimoišle. Vitkija nego ikad, bar 10 kg lakša nego u svojoj najisposnijoj fazi. Odrekla se mesa, reče, postala vegetarijanka i posvetila se jogi. Način rekreiranja sam podržala jer sam i sama osetila čari i dobrobit joge za moje telo i duh, ali proteina se ne odričem nikako – to je jedini pravi način da nahranim i održim svoje mišiće čvrstim i vretenastim. Naravno, pored redovnog vežbanja.

Gotovo svakodnevno čavrljamo o svemu i svačemu putem skajpa. Ona, tamo gde mi hrlimo, a ja ovde, gde ona često navraća. Vrlo često, ona je moj „rendgen„ za sve ono što se ovde kod nas valja kao trend, jer ona ipak živi u samom srcu Evrope, te mi samoona pouzdano može potvrditi vredi li to čemu ili ne. Tako, pre neki dan, dotakosmo se novog nacionalnog ponosa i konačno lepog i  za oko prijatnog načina da budemo predstavljeni u svetu, bar prema mojim merilima, baziranim na mom osećaju za estitiku, kao i solidnom profesionalnom iskustvu u domenu marketinških komunikacija i odnosa s javnošću.  

E, tu se sudarismo kao što je naš Španac (beogradski tramvaj zvani želja, da nam samo svaki sledeći bude takav sve dok ne obnovimo celokupni GSP vozni park) nadrljao u susretu sa Švajcarcem, pomalo već zastarelim modelom – silovito, ali i nekako milo jer ona je ipak meni vrlo draga a svaka konstruktivna razmena mišljenja doprinosi da svakoga dana naučimo nešto novo.

Meso i ljuta rakija – mmm…

Skrenuvši mi pažnju da je Dunav najzagađenija reka u Evropi i da nije baš najbolji izbor da turamo pod nos strancima ribu iz njega, samo mi je jasno stavila do znanja da mi ipak ne zaostajemo toliko u očuvanju životne sredine, koliko nam se packe udaraju. Ipak je Dunav evropska reka i svašta se do nas dovalja njegovim tokom. Nismo valjda mi najgora karika u toku lepog, plavog Dunava. Zamerila je oštro moja draga prijateljica Dušica i kićankama od mesa, tradicionalno posloženim, vinu i ajvaru i svemu ostalom od čega meni ide voda na usta, a po njenoj oceni –to je samo banalni način predstavljanja naše zemlje potencijalnim turistima. Sve, Bože moj, passe i prevaziđeno, kao reklama za zejtin.

Predlaže da bi trebalo da se ugledamo na Australijance

čiji spot meni izgleda kao poziv na „best place for suicide„  ili, pak, Indijce

gde su samospoznaja i duševni mir, što su moje prve asocijacije na ovu zemlju, predstavljene baš onako kako ja to nikako nisam zamišljala niti  čitala u knjigama. Hejtovala je moja prijateljica i sve ostale sastojke neophodne zarelaksirajući duševni užitak – pršutu, zato i nema mišiće ;); ajvar, kao nije autentičan; sarmu i ostalo. Nije ni svesna da su tri sarme nedeljno bastion mog zdravlja tokom zime.

Samo sit muškarac zadovoljan muškarac

Mada, volim ja nju i ne zameram joj na oštroj kritici jer znam koliko sam ja nervozna i kivna na sve oko sebe kad sam gladna, ali od zelene salate i gljiva, koje je jedino odobrila u spotu, neće se najesti. Ipak je to ista ona moja prijateljica Dušica kojoj ne predstavlja problem da ustane ujutro u šest i otrči časom na Bajlonijevu pijacu kakobi napunila kutijice od kremica kajmakom, pred svako njeno dugo putovanje avionom nazad u Evropu. Kaže, toliko ga voli da bi ga i na lice mazala.

Doduše, kad je vino u pitanju, podržala bih je jer me od njega gotovo uvek boli glava i još nijednu sortu u Srbiji nisam probala a da ujutro nisam zažalila. Isto bi vam rekao i svaki konobar, od koga je moja draga prijateljica Dušica pokušala da naruči vino. E, to je već posebna priča i iskustvo za pamćenje, koje mene uvek unapred nasmeje i razveseli. Kad god se nas dve nađemo u prilici da ona naručuje vino, prethodno upozorim konobara da je možda bolje da odmah da otkaz i potraži neki drugi posao, dok je još smiren i čitavih živaca i dok za njega nade ima, jer će posle njene porudžbine sigurno zažaliti što me nije poslušao. Duga je i iscrpna lista njenih pitanja na kojoj, do sada, nijedan konobar u Srbiji nije uspeo da ubeleži sve zelene krstiće.

Ali džaba joj sve jer ja pouzdano znam da ljubav na usta, preko stomaka, dolazi. Dokaz za to mi je dala moja (ex)voljena osoba, kada mi je letos, nakon „home made„ spremljene večere, izjavila ljubav, gledajući me pritom najtoplijim pogledom na svetu, kako to samo sit muškarac može, a zatim je zadovoljno i zahvalno saopštila da sam ja prva žena koja je kuvala za njega. Ne bi mi žao što sam otvorila poklopac na šporetu i našla novo mesto za činiju s voćem.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose sa javnošću CORE Relations