Ljubičasta telad i druge bajke

„Nekada davno, u nekom dalekom kraljevstvu vladao je car koji je više od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odeću, na koju je trošio nemereno blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama, pa čak ni o svojim najbližima, već samo o kupovini odeće…„

Ooo! Meni ovo zvuči poznato! Kanda sam priču čula ovih dana, ali u nekom drugom izdanju. Akteri su promenjeni, ali opet sve se dešava u malom kraljevstvu, izvitoperenog karaktera i morala građanstva, gde je zdrava pamet retka pojava (skoro kao ljubičasta krava!).

I znamo svi kako priča ide jer ne zaboravljaju se tako lako redovni nedeljni odlasci u pozorište „Boško Buha„, koji su obeležili moje detinjstvo. Car je šetao go, a cela njegova uvlakačka svita pritom se divila njegovom novom odelu!

To kod mene ni sa pet godina nije moglo da prođe, pa ne vidim razloga što bi i sada.

Krave su sive, a car je go!

Foto: Srđan Bosnić

E sad, mene živo zanima šta je potrebno da se desi kako bi konačno neko javno progovorio i rekao da je tele sivo, kako ga svi vidimo, a ne ljubičasto, kako nas zamajavaju. Zaista, onako ljudski moram da kažem da ja ne vidim razlog ni poentu priče da se rađaju ljubičasta telad! Verujem da ni „Milka„ nije mogla da pretpostavi kakva će ih luda sreća i neviđeni publicitet zadesiti. Godinama deci valjaju priču o ljubičastoj kravi i sami svesni da ona živi samo u reklami. Al‘ ne lezi vraže, evo dokaza da i sto puta ponovljena reklama postaje istina, pa se tako desilo da je i kravica iskočila iz ekrana. Ubeđena sam da su ovi iz „Milke„, kad su im rekli da je rođeno ljubičasto tele u Čačku, reagovali na tu vest kao ona tetka iz njihove reklame na priču o mrmotu: „Da, da, kako da ne..„

Priča u narodu ide dalje, nekim svojim nezaustavljivim tokom, bez nade da će se ikada završiti, kao da se više nikada neće ni rađati obična telad. Sve mi se čini kao da su svi popili neku pilulu zadovoljstva sa produženim dejstvom. Kako vidim, potrajaće dok se patosirano posramljenom i izigranom narodu ne otvore oči i ne desi čudo! U bajci, car se dozva pameti i poče da brine i voli svoj narod, kao samoga sebe.

U stvari, drugačije nije ni moglo biti. Ne možemo voleti druge ukoliko najpre ne volimo sebe. A, da li volimo sebe ako prihvatamo da nas neko pravi budalama? Može li zdrav, prav, odrastao čovek, dobrog vida i sa sposobnošću jasnog razaznavanja boja, da prihvati ortodoksnu glupost u vihoru manipulativnog izvrtanja stvarnosti?

a) Može, ako ima malu decu pa želi da im ulepša dan pokazujući im slike u novinama i na TV-u, umesto da se smara čitajući im bajke za laku noć.

b) Da, ako redovno koristi halucinogene i neke druge zakonom zabranjene supstance.

c) Da, ako su u pitanju Tupka&Glupka.

d) Ne, ne može niko pametan.

I tako domaći majstori medijskog spinovanja prepoznaše trenutak i napraviše proizvod koji su konačno uspeli da izvezu i van granica naše zemlje. Epidemija ljubičaste teladi počinje da se širi u koncentričnim krugovima po regionu. Od Čačka i Jagodine, preko bosanske grude do hrvatskih Čamagajevaca. I ko sad sme da kaže da telad nisu ljubičasta kad je prvorođenče iz Čačka čak i mama Milka sertifikovala i zakitila original ljubičastim šalčićem oko vrata. Za reklamu neslućenih razmera, kakvu su dobili, mogli su i malo više da se otvore. Mlado, nedužno tele, Milkana, mogli su da nagrade čokoladom bar njegove žive vage, pa da domaćini mogu lepo da posluže celo selo. I da posle nastane predanje koje će se prepričavati s kolena na koleno, u fazonu: „Kakva su to vremena bila kad su nas mazali čokoladom po glavi…„

Hrvatsko „ljubičasto„ tele na farmi u Čamagajevcima:

Stručna ekspertiza konačno na videlu

Sve sam mislila proći će… al‘ kako videh da neće, reših da se malo pozabavim istraživanjem i vidim u čemu je fora, kad već niko drugi neće. Svi se prave blesavi i iznenađeni, kao ovakav slučaj se već dugi niz godina nije pojavio kod nas. A, kao ranije jeste. Ma nemoj! I ja sam visoka, prsata plavuša, dok se ne probudim.

Naoštrena skoro stečenim isledničkim sposobnostima kroz film i serijal o Šerloku Holmsu, pozovem svoju mladu komšinicu Koviljku na kafu, inače studentkinju poljoprivrede, da vidimo o čemu se tu zapravo radi. Kad smo okrenule šolju, kažem joj da me pored obaveznih tema, ljubavi i para, zanima kako ona vidi to tele koje se prikazuje na sve strane. Bez namere da zalazim u polje istraživačkog novinarstva, pre njenog dolaska malo sam i sama protrkeljisala po netu.

Ono što je sada već evidentno, kako kaže Koviljka, s obzirom na to da se rodilo i treće tele u istim nijansama (i to samo u granicama Srbije), jeste da je ključni element u celoj priči bik koji je osemenio te krave. Verovatno je isti bik u pitanju, bik koji prenosi tu boju. Prilikom nasleđivanja osobina, pa tako i boje očiju, dlake i ostalog, u ovakvim situacijama dolazi do pojave da se dva recesivna gena za boju, koja se nalaze i kod oca i kod majke (po jedan gen), spoje u homozigotnom obliku i tada dolazi do preovlađivanja te osobine.

Uglavnom se nasleđuju dominantni geni, a ti recesivni potisnuti su i mogu da se nalaze na hromozomima i po nekoliko generacija i da se tek onda, kroz dugi niz vremena, ispolji ta osobina, jer se spoje ta dva recesivna gena (znači, geni koji imaju manji uticaj) u homozigotni oblik i – tako se ispolji ta osobina.

A drugo, ta telad nisu uopšte ljubičasta, već, koliko ja mogu da vidim, a mislim da dobro vidim, to su siva telad, koja se i te kako pojavljuju kada se grla meleze, tj. kako kaže Koviljka, kada se ukrštaju dve rase koje su različite. To je inače, po zakonu i odgajivačkom programu, zabranjeno, ali veterinari to često rade i zato stočari često imaju stanovitih problema s njima. Načelnik veterinarske uprave Mićović rekao je: „Pa, eto, dešava se…„, a u stvari trebalo je da kaže da je to posledica osemenjavanja, i to sigurno ne planskog. O čemu se zapravo radi? Uzgajivači roknu seme od nekog bika bez razmišljanja i bez konsultacija sa stručnjacima iz oblasti stočarstva.

Inače, veterinari su ovde odigrali najvažniju ulogu i ne bi trebalo da se prave ludi i da se čude, već treba da daju objašnjenje s kojim bikom su osemenjavali te krave i da se vidi rasni sastav i njegovo poreklo – da se narod više ne zamajava!

Ako laže Koviljka, lažem i ja.

Tele je sivo. Car je go, al‘ ko mari ako mu lepo stoji.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose sa javnošću CORE Relations