Ljudi moji je li to moguće?

Foto: Mladen Sekulić

Znaš li ti koji je još malo pa dan? Znam, rekao je sav srećan, kao ’ha, prvi put me neće uzeti na foru’. Koji? Dan zaljubljenih…! Tananananaaaa…! Na njegovo veliko razočaranje – aplauz je izostao. Pa jeste, mislim, jeste sigurno… Što, jesam rekao nešto pogrešno? Koji je dan…? Dan državnosti, rekla sam. Što znači da tri dana ništa pod kapom nebeskom neće raditi, a ja nemam ni praška za veš, ni šećera, ni brašna. Ničega. Spala knjiga na tri slova. Daj mi one čekove, pa da idem u radnju dok nisu sve pokupili. Dudo…? Molim…? Jesam rekao nešto pogrešno…? Nisi, dušo. Nisi. Samo se opusti i uživaj.

OK. Godine su mi trebale da ga naučim da posebni datumi imaju posebno značenje te se tim danima osećamo, oblačimo i ponašamo posebno. Poklanjamo jedni drugima posebne stvari, parfeme, knjige u tvrdom povezu, nakit, satove… Idemo na posebna mesta. Naručujemo posebnu hranu, pijemo posebna vina. I sad kad sam konačno stvorila supermena koji me oseća i predoseća na skoro sve moguće načine – i kada konačno mogu da biram između da li želim onaj Diorov parfem ili bi’ pre Živanši – meni je do tri kile Arijela? Tužno, ali jeste.

Hoće to s godinama, ako mene pitate. Nije me više ni tako lako zadiviti. Nekad je mogao da me kupi s dve lepe reči, sad može roman da napiše – teško da ću se okrenuti. Zagazila sam duboko i ne padam na fore. Od crvene me boje podilazi jeza. Srce ne volim da vidim ni na ekageu. Anđele i Kupidone ako baš mora a i to samo pod anestezijom. Sve u svemu – teško me je impresionirati za taj Dan zaljubljenih.

Možda, eventualno kad bi mi spremio večeru. Muškarci koji se snalaze u kuhinji – zapravo su seksi. Muškarci koji se ne snalaze u kuhinji, bolje da ne zalaze u kuhinju. Kuvam za tebe – znači – spreman sam da napravim dodatni napor da te osvojim. Iako nemam pojma čemu služi taj varjača s rupicama, ni zašto se krompir kuva u slanoj vodi.

Ili možda kad bi mi rekao, tek onako provukao kroz priču kako se i dan danas seća našeg prvog susreta. Značilo bi da sam mu ipak još malo posebna, i da pamti tamo neki petak , od pre milion godina, u nekoj kafani negde na kraju sveta, da zna da sam imala beli kaput i bluzu boje lavande, i da se crveni ruž nije slagao ni uz šta, osim uz vino koje se u izobilju pilo te večeri.

Tražim li puno? Mislim, ako ja moram godinama da evociram uspomene bangavi 29. maj, a pritom nam nije ni rođendan ni godišnjica ni datum kad nam je banka smanjila kamatu na stambeni kredit, i ako sam ja zapamtila da se tog dana u italijanskoj luci Bari zlatnim slovima pisala istorija našeg fudbala, i da su se treneri oba tima odlučili za defanzivnu taktiku, a regularni deo meča završen rezultatom nula nula, da su penale pucali Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančeeeeeev, Darko Pančev-ljudi-moji-je li-to- moguće??? – e pa onda, molim lepo, ima da znaš i dan i sat i minut kad si me upoznao.

Ili kad bi mi bar očistio kuću, al’ napravio baš onako jednu generalku – pa da dočekam jedan vikend da mogu da se naspavam i da ceo celciti dan provedem u krevetu i da ne moram ni prstom da mrdnem ako mi se neće – e onda bi’ se već osećala kao kakva kraljica majka. A nije meni samo da te vidim kako klečiš i ribaš pločice, ne. Ja to više posmatram s filozoske strane. Želiš da provedeš više vremena sa mnom. Zato radiš i moj deo posla – da bih ja bila srećnija. Jer ako sam ja srećna, srećan si i ti. A ja ne mogu biti srećna ako me čeka ribanje fuga iznad kade mešavinom sode bikarbone i vinskog sirćeta.

Dudo…? Molim…? Znaš li ti koji je još malo pa dan…? Dan zaljubljenih? Neeee, bre, Zvezda dočekuje Javor na Marakani. I samo da znaš, Mladen Delić je rekao to kad smo ušili Bugare, osamdeset treće. Koje? Pa to – ljudi moji… A toooo. Nema veze, ja volim da mislim kako je to bilo u Bariju. Lepše mi nekako. Javor, kažeš…? Dobro. Nula, nula – neka ti bude. Igramo na penale. Ako pobedim, dođeš mi one tri kile Arijela.

Pišite Dudi na [email protected]!