Majka hrabrost ili no hard feelings…?

Foto: Mladen Sekulić

Stajala je ispred vrata, očiju natečenih od suza. U donjem delu trenerke, razdrljenoj majici, iskrzalog laka, kose skupljene u rep, bez trunke šminke… Da nije bilo tih suza, tog strašnog crvenog ajlajnera oko očiju, tog doboga tužnog mejkapa, pomislila bih da se samo nafurala na neki bezvezni kežual fazon. Šta se desilo, upitala sam. Ne pitaj me ništa, rekla je. Pristavi vodu i zaključaj vrata. Šta je zaboga…? Pričaj. Govori…!

Sela je kraj prozora. Pokušala da zapali cigaretu. Ruke su joj se tresle. Je l’ Bogdan, pitala sam. Odmahnula je glavom. Mrvica…? Nije, rekla je. Jesi ubila nekoga? Jesam i nisam, rekla je. Upravo sam pobacila, draga moja. Suze su se samo skotrljale. Pridržala sam se za šporet. Tajac. Šta da kažem? Osim da nisam ni znala da je u drugom stanju. Sela sam kraj nje. Pričaj, rekla sam. Pričaj, dušo, biće ti lakše…

A možda i nisam bila trudna, ne znam. Mogla sam da budem. U sred sam ciklusa, kod nas ti se to momentalno prima, dovoljno je da me pogleda – i odma sam trudna. Mrvica je spavala kod mojih, ostali smo sami… Ah, znaš kako to već ide… Omaklo nam se. Znači, nisam mogla da verujem! Ne treba mi sad beba, Dudo, ti me bar razumeš.

U firmi je opsadno stanje, lista za odstrel se samo povećava, ugovor su mi ponovo produžili na određeno, Mrvica je već velika, davno sam ti ja izašla iz pelena, nisam planirala sad opet, ni u ludom ludilu nisam planirala… Nije vreme. Da sam mlađa, možda i bih, ali sad, kad znam koliko je sve to teško i šta me čeka, koliko košta i para i živaca, odgajanje deteta u ovakvom bezveznom okruženju… Nisam više toliko hrabra. Ne smem da rizikujem. Tebi bar mogu iskreno da kažem.

Znam da nije ok, ali tako je. Strašno smo se posvađali. Na kraju sam ga poslala u apoteku po onu pilulu, onu, znaš, za dan posle. Gužvala je nekakav papirić u rukama. Urgentna kontracepcija, pisalo je. Znači, tako se to danas zove…? Zašto prosto ne napišu – genocid…? Barem bi bilo poštenije.

Nikada neću saznati kako se oseća muškarac koji stoji u redu u apoteci i kupuje pilulu za dan posle. Ni kako se osećala ona dok je čitala listu kontraindikacija za tu istu pilulu. Kako uopšte može da se oseća žena napumpana sedamdeset puta većom dozom hormona od one koju sadrži obična anti bebi pilula? Verovatno vrlo loše. A i kako bi drugačije, kad zna da to što radi i jeste i nije ispravno.

Rastrgana između želje da još jednom oseti miris bebećeg potiljka, a opet svesna da živi u nimalo bajkovitom svetu. U svetu u kome niko ne mari za bebe, u svetu u kome se odavno trudnicama ne ustupa mesto ni u javnom prevozu, a kamoli na poslu. U svetu u kome ti isti oni koji su se do juče busali u prsa i ponosno pozivali na potomstvo, plasiraju priču o tehnološkom višku, ili poturaju sporazumni raskid ugovora o radu onog trenutka kad skontaju da čudno reaguješ na burek sa sirom, jer trudnoća znači bolovanje, a bolovanje znači da će tvoj posao, barem izvesno vreme, morati da radi neko drugi, a to, brale, košta… Loše. Sve je to loše.

Moguća neželjena dejstva, pisalo je. Glavobolja, vrtoglavica i umor. Reakcije u vidu osipa. Otok lica. To vidim, pomislila sam. Muka mi je, rekla je Gaga. Znam, rekoh. Muka je i meni kad pomislim da živimo u zemlji u kojoj nam stopu nataliteta određuje par stotina evra više ili manje. Nastavila sam da čitam.

Na svakih deset žena koje koriste pilulu, više od jedne oseća mučninu ubrzo posle toga. Muka mi je, ponovila je Gaga. Povraćanje je ok. Na svakih sto žena, više od jedne povraća. Tremor i blaga tahikardija. Zasad se uklapamo u kliničku sliku. A izvinite, nigde ne piše koliko ih plače? Mislim, odokativno. Ne mora tačan broj.