Mama, ti si malo fiju fic

Foto: Mladen Sekulić

Ti si najobičniji glupander – rekla je Beba ljutito i skočila sa škripave ljuljaške. Nikola je samo spustio pogled i nastavio da gura svoj autić po toboganu. Ideš mi na živce..! I od tebe mi skače nadrenalin…! Mama – okrenula se – idemo kući. Ne mogu više da se igram s ovim glupim, odvratnim dečacima.

Nisam mogla da se pravim da ne čujem. Čula sam i to dobro. Čulo je i pet drugih mama koje su puštale pelcere po parkiću tog popodneva. I dve babe koje su nalakćene, snimale situaciju s prozora u prizemlju. Auditorijum taman dovoljan za propadanje u zemlju.

Mislim, da mi je neko rekao da moje dete, ponavljam MOJE rođeno dete, može da izgovori tako nešto – ne bih verovala. Moje dete je vaspitano. U životu nisam nikoga nazvala glupanderom. Drugim imenima da, ali glupander prosto nije u mom fazonu. I ona mi zna šta su živci…? Odvratni dečaci..? A tek Nadrenalin? To od mene nije čula sigurno. I otkud su sad dečaci najednom postali glupi…? U našoj kući se lepo ophodimo prema protivničkom taboru.

Iako sam gorela od želje da saznam koja je škola stranih jezika kriva za monolog u parku, znala sam da moram da sačekam pravi trenutak. Dušo – rekla sam joj dok smo oblačile pižamu – otkud ti sad to da su dečaci odvratni…? Pa odrvratni su, rekla je. Odvratni su i mrzim ih. I ne mrzim samo Nikolu. Mrzim sve dečake – ponovila je.

Nije lepo kad nekog mrziš – rekla sam. Sigurna sam da Nikola nije uradio ništa loše. Barem ne tako strašno, da moraš da ga mrziš. Jeste – dočekala je spremno. Šta? Ćutala je. Šta, Bebo…? Nije hteo da se igra sa mnom. Nije hteo ni na tobogan, ni na klackalicu, ni da me zaljulja, ni da se igramo dobacivke, ni ništa… On bi samo da vozi onaj svoj glupi autić…! A ja…?

A tu smo, znači… Nije hteo da se igra…? Ona hoće, on neće – i eto ti belaja. Klasika. Dobro, rekla sam. To što Nikola neće da se igra s tobom, ne znači da ne postoje drugi dečaci koji bi se rado igrali s tobom. I to što Nikola više voli svoj autić nego tebe, ne znači da treba da počneš da mrziš sve dečake.

Ali oni su grooooozni, ponovi Beba. Nisu svi. Jesu…! Nisu… Hm… kako to sad da ti objasnim…? Jesi li ikada probala sladoled od graška…? Beba me pogleda u čudu. Ne postoji sladoled od graška. Dobro, znam da ne postoji, ali da postoji i da ga probaš – šta bi pomislila…? Da je bljak – reče. Tačno, da je bljak, fuj, grozan, odvratan. E pa zamisli da je Nikola sladoled od graška. Ona se nasmeja. Na mestu gde je nekada stajala mlečna četvorka sada je zjapila krezava rupa.

Ako je Nikola sladoled od graška, ne znači da svi ostali sladoledi ne valjaju. Sigurna sam da negde postoji i neki drugi superukusan sladoled. Neki kapri, neka vanila, čokolada koja čeka baš na tebe. E pa isto tako sam sigurna da mora da postoji i neki dobar dečak koji bi se igrao s tobom. I nemoj nikoga da nazivaš ružnim imenima. Ako baš moraš, smisli nešto drugo – nemoj to „glupander, odvratni“… Kazaće posle da te mama nije lepo vaspitala. Kad te neki dečak sledeći put naljuti, kaži mu da je, ne znam ni ja… najobičniji grašak. Ili spanać. Ne, ne, bolje prokelj… ili crni luk. Beli luk, beli luk..! – krenusmo da nabrajamo redom svo povrće sa bljak-spiska.

Dobro. Kao što smo se dogovorili da nećemo psovati, tako nećemo ni da govorimo druge, šta…? Ružne reči – reče Beba. Tako je, nećemo da govorimo ružne reči, jer ružne reči, šta…? Smrduckaju – odgovori. Tačno. I posle nam bude, šta…? Bude žao. Tako je. Mama…? Molim…? A deka kad se naljuti – kaže „idi u peršun“. Peršun je onda ružna reč – primeti. Jeste. I ne valja kad te neko pošalje u peršun. I smrdi – reče Beba. Ko, deka…? Neeeee, mama, ne deka, peršuuuuun…! Pa jeste, u pravu si, može biti da malo smrducka.

Vlado, rekla sam. Vlado…? – ponovila sam. Odazvao se tek posle trećeg pokušaja. ’Ajde s nama u šetnju, što si takav… Ne mogu, moram da vozim auto kod majstora. Nešto se čuje u volanu. Čuje se tebi u glavi, ja da ti kažem. Stvarno nećeš…? Stvarno neću.

Eto ga, Bebo, još jedan koji više voli da se igra svojim autićem nego da šeta s devojčicama. Nema veze, nas dve odosmo. A ručak…? Šta ručak…? Mislim, je l’ ima nešto za klopu..? Mrtav sam gladan. Biće, dušice. Biće grašak. S peršunom. S puuuuuno peršuna. I luka beloga. I nadrenalin, dodade Beba. I nadrenalin, naravno. U liftu smo se smejale kao lude. Mama… Molim, dušo…? Mama… ti si malo fiju fic.

Pišite Dudi na [email protected]!