Mame svih zemalja – ujedinite se!

Foto: Mladen Sekulić

Pobogu Dubravka, gde si do sad – pita me mama. Kako ‘gde sam’…? Na poslu sam, gde bi bila? U ova doba..? Da, i u ova doba. Nastaje tajac. Ne moram da je vidim, znam da odmahuje glavom u neverici. I to mi neka majka – rekla bi da može. Po ceo dan na poslu… C,c,c… Ovaj svet mora da propadne. – čitam joj misli. U pravu je. Više ništa nije isto. Druga su vremena. Nekad smo nekako svi živeli u istom gradu. Od baka i deka delile su nas dve ulice ili reka u najgorem slučaju. Mame su kući stizale za dana. Čak i zimi. Neverovatno, je l’ da…? Znam, i meni je. Mojoj mami još više. Nikako da se pomiri s tim da se danas radi duže nego nekada. Pa da l’ stvarno moraš toliko da ostaješ – pita me na kraju. Molim…?! Nisam dobro čula. Kažem, da l’ stvarno mo…?

DA, MORAM. Ne postoji majka na ovom svetu koja bi pre bila na poslu nego kod kuće. Ne postoji. Ali, poput devedeset devet odsto žena koje poznajem – i ja, eto, moram da radim. To što volim taj svoj posao i što sam zahvalna dragom bogu što ga imam – olakšavajuća je okolnost. Ali i pored toga da radim – moram. Zašto? Pa na primer, potreban nam je novac. Zašto? Za hranu, za odeću, benzin, struju, letovanje, ratu kredita i sve te sitne sitnice. Od jedne plate se nije moglo živeti ni u srećna vremena, mama, a kamoli sad. Kako to misliš – kolika je MOJA plata..? Kolika je da je – moja je. I ne pokušavaj da me hvataš na emocije.

Mislim, divno je to kad možeš nekom da nabijaš krivicu. Zlatno dete ostavlja kod kuće i ide da radi… Znam tu priču. Sve znam. Ali odavno sam prestala da se osećam loše zbog toga što radim. Jer, veruj mi, osećala bih se i gore da sedim kod kuće i ne radim ništa.

Nisam tu za nju? Kako to misliš – nisam tu. Uvek sam tu za svoje dete. Jaslice, vrtić, boravak – sve je to za decu. I sve to ima svoje. Naučila sam da cenim to vreme kada smo skupa, pa makar to bilo i nakon sedam uveče. Tada se barem posvetimo jedna drugoj. Ne verujem baš da bih se s toliko pažnje igrala s njom da smo po ceo dan zajedno, kao što se igramo u onih pola sata pred spavanje, jer znam da je to jedini slobodan termin što nam preostaje.

Ima toliko poslova od kuće – reći ćeš. Jeste. Ima. I verovatno su sjajni, ali ja ne znam nikoga ko radi nešto slično. Ok, čula sam za priče kako su se pojedine obogatile trgujući akcijama od kuće, ili prodajući super stvarčice na internetu i tako, dok su gajile decu, konto u banci je samo rastao, ali ponavljam – to su samo priče, i zapravo ne poznajem nijednu koja će me uveriti da je ozbiljan posao od kuće – dok su deca još mala – iole moguć . Molim vas, neka uđe u zapisnik da sam rekla ‘’ozbiljan’’ posao. To što ću da skratim nogavice komšiji s petog za dvesta dindži i ne smatram nekim poslom.

Pa da, smetaju ti deca – rekla je jednom. Kako da ne. Meni moje rođeno dete ne može da smeta. I nema tog posla koji može s tim da se poredi. Da mi je dete ikada zasmetalo, mogla sam da odem na pola sata do frizera, ili u drugu sobu da se dobro naspavam, nisam morala da nađem posao na kome ću provoditi više od pola svog života, samo da bih se, kako ti kažeš – sklonila od deteta.

Ok, ali čemu onda deca ako nemate vremena za njih? Uh, nemoj tako, pa to boli. Ko još može da predvidi koliko vremena će imati u životu za bilo šta? Otkud znaš, možda me sutra ubode sedmica na lotou pa više nikada ne budem morala da radim,a…? Uostalom, opet pokušavaš da me prozoveš. A ja opet ponavljam – mame koje rade vole svoju decu isto kao i one koje sede kod kuće. Ti se ne računaš, mama. Ti si radila do tri.

Šta, pa zar opet sastanak, pitaćeš. Imala si jedan prošle nedelje? Jesam. I sva je prilika da ću imati još jedan i one tamo i one iza nje. Imaću sastanke do kraja svog radnog veka. I čak i u takvim trenucima pomišljaću na svoje dete, i poželeću da bude budno kad dođem kući. Ne kažem da je lako, mama, ali nemoj mi i ti stajati na muku. Nema ničeg lošeg u tome što radim. Znam da ti je žao, mama. Tebi je uvek žao.

Ali, mama, jedna od boljih stvari ovog mog posla je onaj trenutak između pola šest i šest kad pozvonim na vrata, i prvo začujem one sitne tupa-tapa korake po parketu, a onda taj glasić s druge strane pita KO JE? Mama – kažem. I tog trenutka se sve rešava, i nema više ni KOJA MAMA ni ČIJA MAMA ni ništa.

Samo se začuje ključ kako se okreće i dva oka koja te gledaju odozdo i ruke, dve sićušne malene barikade koje se obavijaju, grle, vuku sebi, i padaš potpuno razoružana, predaješ se bez borbe, kapituliraš pred tolikom ljubavlju, tu posred predsoblja, s kesama u rukama, nemoćna pred bujicom reči koje trče i sapliću se jedna preko druge, sve te reči koje želi da izgovori, i da ti ispriča sve, baš sve što se u njenom malom životiću desilo tog dana…

Slušaš je i misliš kako je šteta što ne možeš da snimiš ili barem zapišeš sve te misli, ideje koje joj brzinom svetlosti padaju na pamet, izraze koje po prvi put koristi… Jer vreme prolazi, a ona priča i priča i priča i onda kad potroši sve reči, i samo još laku noć čeka da se kaže – ti znaš da sve to mora da ima smisla, jer da nema – ovaj naš svet – o, mama, davnih bi dana propao.

Pišite Dudi na [email protected]!