Matori psiho-komšija

Sam ja! I nećete mi verovati ali…

Svako od nas, osim ako nije odrastao u planinskom zaseoku i na putu do škole se rvao s vukovima, imao je Komšiju Živca. Gradska deca pogotovo imaju mnogo priča na ovu temu. Ja sam imao 4-5 Psiho-komšija. Svi su bili posebni i nenormalni na svoj način, a ipak su imali zajedničku crtu. Vodili su sulud i neprestani rat sa decom iz kraja.

Naravno, kad vidiš matoru budalu koja se loži i skače kao oparen na svaku tvoju psinu, još više se potrudiš da ga izludiš. Ponekad mi se čini da nedeljama nismo radili ništa drugo osim što smo iritirali Živca da nas pojuri i podivlja. Svi smo se redom pitali: Kakva li je tuga naterala ovog čoveka da se ponaša kao idiot i ratuje sa decom? Nisam nikad otkrio to ali… JA SAM POSTAO KOMŠIJA ŽIVAC!

Živim blizu osnovne škole (one buržujske, gde po decu dolaze vozači u službenim kolima) i mesecima gledam kako razmažena derišta bacaju smeće gde stignu. Ulica izgleda kao svinjac. Konačno, jednom sam zatekao grupu dece u vršenju zločina protiv životne sredine. Jedu užinu i bacaju celofane u hodu. E, nećete! Sad ste moji. Izletao sam pred njih kao pravi Živac i rekao: Sad lepo svi na početak ulice i svaki otpadak da pokupite i bacite u ovu kantu!

Mora da sam delovao kao pravi ludak jer je jedna curica počela da jeca. Nisam se sažalio. Ako vas roditelji nisu naučili, ako vas škola ne uči da se ne ponašate kao prasci, ja ću, i to odmah sad. Jedna mala je rekla nešto poput: „Ne možete vi tako sa mnom, videćete kad kažem mami“. Rekao sam joj da bih i ja rado voleo da vidim ženu koja ju je tako lepo vaspitala i da se slobodno pohvali roditeljima današnjom radnom akcijom.

Ulica je bila očišćena, a ja još uvek nisam osećao da sam bio Psiho-komšija. To sam ukapirao tek kad se devojčica zaista pojavila sa mamom na mojim vratima. „Jeste li vi moju ćerku terali da kupi smeće?“ U momentu sam sebe video kao Živca iz mog detinjstva. Video sam se u staroj trenerci, braon JNA papučama i iskezečenoj kineskoj majici na pruge. „Jesam, ali…“, zaustio sam da kažem, ali gospođa me prekinula: „E, svaka vam čast! Trebalo je ja to odavno da uradim, ali nisam i sramota me je“. Dobio sam priznanje i za delo i za metod. Bio sam dobar Živac!

Uh, dobro je. Nisam još poludeo i moj ispad bio je dobro shvaćen, ali… Šta ako je i originalni Živac počeo ovako, s razlogom i punim pravom, a kasnije mu se dopalo pa je odlepio?

Brinem se… evo, i tekst sam odužio bez da mi je iko rekao da to radim…