Moje iskustvo sa ličnom lekarkom

Foto: Srđan Bosnić

Pred Novu godinu nasela sam na kampanju da pošto-poto treba da izabereš svog ‘ličnog’ lekara. Doduše, više sam poklekla pred panikom u koju je moja majka upala da mi, u najmanju ruku, sleduje nanogica ako ne ispoštujem tu građansku dužnost.

“Znaš kako je sad super – pozoveš telefonom, zakažeš, odeš, nema nigde nikoga, sve natenane, kulturno i fino,” kaže meni mama.

Grlobolja me naterala da podlegnem uticaju, iako znam dijagnozu I terapiju, ali vipe ne možeš pošteno da kupiš antibiotik u apoteci. I kao svaki put do sada, kad unapred znam da grešim i da ću se gorko kajati, vođena nezadrživom silom, odlučih se na taj unapred pokajnički potez.

Tužna je starost u Srbiji

Bez preterivanja, ima jedno 15 godina kako nisam kročila u neki Dom zdravlja. Svakim dosadašnjim odlaskom kod privatnog lekara, pitam se kad ćemo dobiti mogućnost da sami odlučujemo kome ćemo poveriti svoju zdravstvenu zaštitu i lečenje. Moj stav je da hoću mogućnost izbora za svoje rođene pare, da se lečim tamo gde ja želim, bez duplog plaćanja ceha državi.

I tako, nakon duge vremenske distance, ulazim u Dom zdravlja. Skoro da ne uspevam da se orijentišem. Sve deluje isto ali opet nekako drugačije. Ali to nimalo ne liči na ono što mi je mama pričala. Dapače, horde ljudi koji sede po čekaonicama ili čekaju u redovima ispred šaltera. Sve sami starci, kao da su tu po navici i čekaju da im isteku poslednji dani. Pored toga što mi je odmah pao mrak na oči od te silne gužve i same pomisli na to šta me čeka, obuze me i neki čudan strah od starosti, po prvi put u životu. Gledajući sve te nevesele i smoždene stare ljude, shvatam koliko je starost tužna i jeziva u Srbiji. Umesto da kao većina njihovih vršnjaka u svetu, krstare prekookeanskim brodovima ili se sunčaju na obalama Mediterana, naši stari kao da čekaju da im istekne poslednji trenutak života, kao zrnce iz peščanog sata. Lagano, strpljivo i smireno.

Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo!

Što ja nikako nisam bila nakon čekanja od tačno sat i po vremena na prijem kod svog ličnog lekara. U međuvremenu, bilo mi je čak i simpatično da se više puta prisetim stare dobre fore, koja, kako vidim, nije iščezla iz upotrebe sa donetim reformama: ‘Izvinite, ja samo da …’ i tako i dalje, svi preko reda.

Iako sam imala zakazan termin u 12h, na red sam došla tek u pola dva! Više puta tokom čekanja htela sam da odustanem i odem u vražju mater ali sve sam mislila da će me baš tad prozvati. To mi je i sestra rekla kad sam joj skrenula pažnju da nešto nije u redu. Moja lična lekarka je već bila krenula kući kad me je spazila u čekaonici ispred ordinacije. Kad sam joj rekla ko sam, šta sam i šta mi bila namera, udari se ona po čelu.

“Jaoooj, pa ja zaboravila, sećam se vašeg imena (hvala Bogu, bar nešto)..ali, izvinite, nešto nam kompjuteri nisu radili, pa kad su proradili sve se nešto pobrkalo…”

Uđoh, sedoh, skinuh se, krenuh da pričam, al’ eto ti lekarke iz druge smene, ulazi bez kucanja i kreće sa svojom pričom, ne obazirući se na mene. U fazonu, sestro, uletela si mi u termin već skoro čuku vremena. Taman, opet zaustih da kažem zašto sam došla, zazvoni lekarki telefon. Naravno, kad ćerka zove, mora da se javi. A i što je ne bi zvala, pa mislilo dete da je mami isteko radno vreme i da je već na putu doma. Nije predvidela napad hakera anonimusa na zdravstveni kompjuterski sistem. I krene konačno da me pregleda, pritisak, grlo, pluća, sve po redu, al’ tu negde između ulete setra da baš iz fioke pored mojih nogu uzme nešto bez čega ne bi preživela do kraja mog pregleda.

Je’n, dva, tri…šes’…devet, deset!

I završi se pregled. Dobih napola dijagnozu i uput za laboratoriju, pored serije izvinjenja od strane lične lekarke. Iako će laboratorijski nalazi biti gotovi tek za četiri dana (u privatnim ordinacijama ti jave posle par sati), kada bi trebalo da se zna i tačna dijagnoza, moja lekarka mi je unapred dala recept za antibiotik, sa naznakom da ga ne pijem dok ne vidimo kako stojim sa krvnom slikom i brisevima. Kako zna da je baš taj pravi?! Ako zna, zašto onda uludo da se vucaram po laboratoriji?!

I svo to čekanje mi deluje kao da sistem zdravstvene zaštite u Srbiji funkcioniše po principu prirodne selekcije – ko dočeka dijagnozu, ima dobre šanse da preživi, ko ne, nije mu ni bilo suđeno.

Besna k’o ris, krenuh u apoteku po lek po receptu koji sam dobila, al’ kad sam videla da me tamo čeka još najmanje 15 minuta stajanja u redu, odustah i izleteh napolje k’o furija. Duboko dišući pokušala sam da dođem do daha i uspostavim balans. Oduprla sam se jakoj želji da pozovem majku i skrešem joj sve u telefonsku slušalicu što mi je u tom trenutku bilo na pameti. Ipak je ona imala samo dobru nameru.

I shvatam koliko vredi kad podigneš slušalicu, pozoveš neku privatnu kliniku i zaista sve odradiš u predviđenom terminu. Naravno, to ima svoju cenu. Ali, nema toga što može nadomestiti svaki uludo protraćen trenutak mog života. Radije ću se odreći cipela i tašni nego svog dragocenog vremena.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations