More, more… muke na plaži

Poput većine poštenih žena, svoje telo sam ugledala, posle dužeg vremena, tek u kabini za presvlačenje. Nemoguće, pomislila sam, ovo nisam ja. Odakle meni ovoliki celulit? I ovolike noge? Kriv je kupaći, sigurno. Bela boja širi. Vlada je cupkao ispred i svako malo provirivao iza zavese. „Beži tamo“, frktala sam kao ris. „Ovaj vrati i pitaj imaju li za broj veći.“

ZAR NISAM… ZGODNJIKAVA?!
I sedela sam tako, u kabini, čekajući da se vrati s nekim ultradobrostojećim gornjim i donjim delom nečega što će me kroz dve nedelje ostaviti na plaži bez ikakve zaštite. Biću izložena pogledima svih mogućih žena na obali. Ne smem da se obrukam. Prošle godine, čula sam kako mi je jedna iza leđa rekla: „Vidi kolika je, ta baš nema kompleksa“. Dobro, možda nije mislila na mene, al’ sam sledećih deset dana redovno vezivala maramu oko struka. Toliko o samopouzdanju. A ja mislila da sam zgodna. Dobro, zgodnjikava… „Evo“, gurnu Vlada ruku kroz paravan. „Jedva su našli. Čet’res dva. Veći nema, da znaš!“ „Vladimire“, rekoh mu, „brojeve sa dve decimale nikad ne izgovaraj naglas. Bar ne u mojoj blizini. Nisam glupa. Znam da imam trideset i dve godine i šezdeset kilograma, i da mi je plata bednih četrdeset i kusur, ali molim te, želim da me pamte samo po jednocifrenim brojkama. Da kažu… imala je jedno dete, jednog muža, jedan auto i… jednodelni kupaći“.

XXL MODEL
Izašla sam iz radnje potpuno poražena. Kupaći nisam našla. Da su mi dali da sparim od dva modela, možda bi se nešto i desilo, ovako, ako mi je gornji deo bio dobar, donji je stezao, ako je donji bio dobar i dubok, u gornji sam mogla da stavim dve majske lubenice i još da mi ostane. Bedak, totalni… „Nemoj da si takva“, rekao je Vlada, „naći ćemo već nešto“. „Naći ćemo ŠTA“, pištala sam. „Šta ću da nađem kad ništa nisam našla u trista pedeset radnji koje sam obišla? Da li je moguće da niko ne pravi kupaće kostime za normalne žene? Zar su baš sve same manekenke?“ „Pa, prave, kako ne prave, jesi li našla veličinu?“ „Jesam. Ali ne sviđa mi se kako mi iksiksel stoji… Kud sad još da idemo? Na odeljenje sa šatorskim krilima?“ „Ne, idemo u turističku agenciju.“

HOĆU POŠTENO LETOVANJE!
I tako, mi tamo, a ono gužva kao da dele džabe. Grčka, moja mila Grčka, naravno rasprodata još zimus. „Jesam li ti rekla, jesam li ti rekla?! Kad sam ja govorila da treba na vreme rezervisati, da ne čekamo zadnji čas, ti ništa. Kao rano je, ja luda što pričam o Grčkoj u februaru. Eto ti sad! Nema, nema ništa, ni last minute, ništa! Debela sam, nemam kupaći, nema Grčke, nema ni mora…“ „Ne brini, Dudo, naći ćemo već nešto“, reče Vlada. „Nešto? Ja neću nešto! Ja hoću Tasos, pun pansion, što bliže plaži i avionski prevoz! Neću da nas dvoje završimo u jednokrevetnoj s pomoćnim ležajem i zajedničkim kupatilom, neću da kad ima vode, nema struje i obrnuto, neću da polivam dete iz plastičnih flaša, da perem zube kiselom vodom i da mi treba prokleti paraglajder da se spustim na plažu! O Vladimire, zar nisam zaslužila jedno pošteno letovanje?!“

ZAMARAJUĆI ODMOR
„Dođe mi da odustanem“, rekla sam Gagi. „Ne mogu više. Zašto je sve tako teeeeško? Zašto i najjednostavnije stvari uspemo da zakomplikujemo? Kad smo mi bili mali, odmor nije bio tako zamarajući. Mama bi nas popakovala, seli bismo u ‘stojadina’ i put pod noge. Sećam se, krenemo noću, ja ceo put prespavam, na zadnjem sedištu, među koferima i štapovima za pecanje, sakrivena kao švercerska roba. Na Zlatiboru redovno stanu jer mi je muka od krivina, u kanjonu Morače mama zvekne apaurin jer sa suvozačke strane sve izgleda strašnije, u tom se i posvađaju jer je ona zaboravila da spakuje mrežu za ribu, ili tako neku glupost, i ujutro – eto ga more! Samo me probude da vidim kad se spuštamo, i ja gledam a ono veliko, ne mož’ da stane u šoferšajbnu. I cakli. I miriše. I sve…“ „Ne znam šta bih ti rekla“, uzdahnu Gaga. „Jesi li probala da sašiješ neki kupaći? Mislim, da ti neko uzme meru, pa… Ili, da se baciš na Etkinsa. Imaš još vremena, za tri nedelje, kažu, čini čuda!“

HM, NEŠTO JE TU SUMNJIVO

„Našao sam nam smeštaj!“, kaže Vlada oduševljeno. „Gde?“ „Paralija!“ „Paralija nije Tasos“, rekoh. „Da želim da sretnem pet koleginica s posla, dve komšinice i drugaricu iz osnovne škole, išla bih u Paraliju. Svi mogući idu tamo.“ „Znam, al’ ipak je Grčka.“ „Dobro, de. I kakav je to smeštaj?“ „Ne znam još, neki tip ima svoj stan tamo, pa ga preko leta renta. Ima sve, klimu, kupatilo, terasu, TV. Poslaće mi slike, mejlom.“ „I koliko će da nas košta to zadovoljstvo?“ „Trideset evra dnevno.“ „Za sve ili po osobi?“ „E, to sam zaboravio da pitam…“

LOŠA ŠALA

„Molim…?! Ovo ti zoveš stanom?“, zabezeknuto sam buljila u ekran. „Ovo – stan? Ma daj, Vladimire, ti nisi normalan! Stvarno ne znam kako ti polazi za rukom da se upecaš na oglase.“ Iz prljavih zidova izbijala je vlaga, krevet zapravo nije bio pravi krevet nego dušek položen na gajbe od piva, pod je bio štrokav, televizor verovatno stari crnobeli lampaš, terasa korodirala, a kupatilom se zvala prostorija od prskanog betona sa rupom na sredini i slavinom koja je, ničim izazvana, izbijala iz zida. „I ti hoćeš ovde da me vodiš?“, rekoh i kliknuh reply. „Šta ćeš to…“, skoči moj muž. „Šta ću? Pa da napišem nekoliko reči gospodinu koji ti je ovo poslao. Gospodine Papanikolau, ili kako već, sram vas i stid bilo. Da se niste dogovarali s mojim mužem, bila bih ubeđena da je u pitanju loša šala. Ovako, molim vas da ne blatite svoju lepu domovinu. Grčka je zemlja arheoloških iskopina, ali vaš apartman, studio, šta li je već, izgleda nije čišćen od Peloponeskih ratova. U svakom slučaju, hvala na gostoprimstvu, ali kod vas ni za milion godina. U cc, turistička inspekcija.“ „Stvarno si skot“, pogleda me Vlada. „Čovek možda živi od toga?“ „Ma nemoj? Kad živi od toga, što jednom godišnje ne plati nekog da mu očisti štenaru? I tamo si mislio da me vodiš s malim detetom? Još da navučemo i neku boleštinu?“

DVA KRASTAVCA I ŠAKA MUSLIJA
„I šta sad“, upita Gaga. „Ništa, opet ćemo u Crnu Goru.“ „Pa dobro, i to je more“, reče Gaga. „Jeste, more je, al’ nije Egejsko. I nema onakvih maslina, i sira, i vina, i jagnjetine….“ „Eto, prvi dan kako si na dijeti, a već kriziraš. Šta si jela danas?“ „Ništa. Dva krastavca i belo meso. Za večeru smem da pojedem šaku muslija i jogurt.“ „I kako ti se čini?“ „Nikako, odvratno, teško, iscrpljujuće. Počela sam da se oblizujem na Bebinu kašicu od šargarepe i karfiola.“ „Ne znam stvarno šta će tebi dijeta“, reče Gaga. „Meni si sasvim OK. Tu i tamo, malo ljulja, ali generalno si OK. Da te ne znam, rekla bih da si zgodna.“ „E, draga, ti to samo tako kažeš, zato što si mi drugarica, i što se znamo… A da si me videla, mislila sam da ću srušiti celu kabinu ako se pomerim samo za milimetar…“ „Ne, bre, strvarno si zgodna.“ „Khhh, khhh“, počeh da se nakašljavam. Zgodna ili zgodnjikava? Isto mu dođe.