Možda smo mogli… (4. deo)

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

U životu jedno kajanje nam ne gine. Što jesmo ili što nismo. Pitanje je šta je veća nevolja – pogrešiti ili nikad ne probati. Jedno je praviti greške. One mogu biti dobre lekcije iz kojih možemo mnogo da naučimo. Svi grešimo i imamo nešto za čim žalimo. I to je sasvim u redu jer onaj ko nije grešio kao da nije ni živeo. Sasvim drugo je kad nešto propustimo, ne uradimo, čak ni ne pokušamo. Žal za tim je mnogo veća nego kad shvatimo da smo pogrešili.

Pogrešiti u životu predstavlja mnogo manji teret nego ni ne pokušati sprovesti u delo ono za čim smo čeznuli. Jer kad shvatimo da smo napravili grešku, lako se pokupimo i nastavimo dalje, ne okrećući se za sobom, pitajući se šta je moglo biti. Ako duže vreme ignorišemo svoje osećaje dovodimo sebe u situaciju večite neizvesnosti da nikada ne spoznamo šta je moglo biti. U većini slučajeva, to je gore opterećenje nego da smo probali i nismo uspeli.

Nevolja je kad taj ’should’ve would’ve could’ve’ (šta bi bilo, kad bi bilo) osećaj stalno tinja negde u nama i nagoni nas da žalimo za propuštenim prilikama, misleći da je prošlost mogla biti drugačija, a mi ne možemo ništa da uradimo da nestane. Onda se on pretvara u tugu, a tuga u melanholiju koja vodi do osećaja oduzetosti tela, latentne smrti, iako smo naizgled živi. Pretvara naš život u životarenje.

Znao je da u životu ne sme da se osvrće, ukoliko ne planira da se vrati tim putem. Nekom čudnom jedinicom mere, veću težinu u njegovom životu počele su da dobijaju stvari koje je želeo, a nikada se nije usudio da ih ostvari, nego ono što je postigao. Da li su to snovi, iluzije ili strah od smrti, bilo je za njega veliko pitanje.

Jedno drugom bili su najveće ’možda’. A ’možda’ je najopasnija reč na svetu. Sve bi bilo drugačije kada bi u stvarnom životu postojalo ’undo’ dugme. Živeti sa kajanjem je kao da voziš u rikverc. Malo ko se kaje zbog stvari koje je u životu radio, već zbog onih koje nije, kada je imao šansu.

• Ono što čini naš život su izbori koje pravimo – govorio joj je. Dokle god smo živi, imamo moć da promenimo stvari i oblikujemo život u skladu sa našim autentičnim osećanjima. Suviše toga sam zakopao duboko u sebi. Kad sam se pogledao u ogledalo tog jutra, na rođendan, rekao sam sebi – žao mi je što sam te izneverio. Tog trenutka sam shvatio da ne mogu da dopustim da me do kraja života svakoga dana izjeda osećaj da sam izneverio samog sebe. I evo me sad ovde, pred tobom, srcem, dušom i telom, umesto tamo.
  Vreme je prolazilo kao mahanje rukom iz voza, u kom sam želeo da budem. Sećaš se one scene iz filma ’Nepristojna ponuda’, kad Robert Redford priča o propuštenoj šansi i devojci koju je pustio da ode? Od tada, nije bilo dana da nije pomislio na nju i šta bi bilo da je smogao snage da joj priđe. Ne želim da se to meni desi.
  Najgora od svih konstrukcija je ’možda smo mogli, možda bi bilo drugačije, da sam’. Znam da je promeniti ono za čim žalimo kao da jurimo oblake. Ali sad kad sam svoj oblak dohvatio, ne želim da ga pustim. Hoću da na njemu lebdim sa tobom. Ako je sve ovo samo san, hoću da ga odsanjam do kraja. Evo, čvrsto žmurim i vrištim od sreće koliko te volim! Voooliiim teee!

Svako jutro, narednih mesec dana, budio je njegov telefonski poziv. Svaki dan iznova podsećao je koliko je voli.

• Nadam se da ni o čemu ne razmišljaš toliko kao ja o tebi – ponavljao joj je svako jutro, goreći od osećaja koji su ga obuzimali čim bi čuo njen glas.

Žudnja za nemogućim, nostalgija za stvarima koje se nikad nisu ni desile, želja za nečim što bi moglo biti, žal za onim što nisu bili, postali su sastavni deo njihove svakodnevnice. Njihovi životi u polutonu, kao pri zalasku sunca, počeli su da poprimaju boje punog kolorita.
Ali, što je bila srećnija, strah je postajao veći, iako se trudila da ga odagna, uveravajući sebe da nije stvaran, već samo projekcija njenog uma, koji je štiti od neuspeha. Od sto teorija, koje su se rojile u njenoj glavi, 99 je bilo zavereničkih. Samo jedna je uveravala da je konačno sve došlo na svoje mesto i da nema razloga da brine jer je sada pored nje čovek koji došao tu da ostane i koji je voli.

Kad ne dobijemo ono što želimo, patimo. Čak i kad dobijemo, patimo jer nismo sigurni da će to trajati večno. Kao da volimo da živimo u strahu da nećemo uspeti, zato što je lakše odustati i pravdati se strahom. Odustajanje je bila njena najveća mana. Ponekad joj se činilo da je odustala od svega što joj je bilo bitno u životu, da se nizašta nije dovoljno borila.

Plašila se da će i ovog puta biti tako. Da će već u narednom trenutku sve nestati, rasprsnuti se kao mehur od sapunice, kao mnogo puta do sada. Borila se sa svojim strahom, trudeći se da se prepusti osećajima i prihvati da ne može kontrolisati sve što se dešava. Sada je bilo drugačije. On je bio tu. Svojim nadahnutim, gotovo, histeričnim optimizmom i ljubavnim zanosom podizao je tamo gde joj je bilo mesto, na sedmom nebu. Svakoga dana budila se uz njegov gromoglasni osmeh. Mada nije bila sigurna ni da je spavala od kad su se ponovo sreli, već samo sanjala. Radost je na velika vrata ušla u njihove živote. Smeh je postao zaštitni znak njihove ljubavi. Nikada se ni sa kim nije toliko smejala.

• Šta planiraš? – bilo je sve što ga je pitala.
• Nema plana, nema dana sem ovog koji danas živimo. Mi smo ovaj trenutak. Ako nisi srećna ovde, sada, to nikada nećeš ni postati. Stvari se ne dešavaju, one jesu.

Da bi joj pomogao da odagna svoj strah, sledeći put kad su se videli svečano joj je uručio stručak maslačka, koji je usput ubrao.

• Kada osetiš strah, posluži se ovim mačem. Zamahni njime, kao ’Spokojni Ratnik’ i raseci um na komade. Odstrani sva pokajanja i strahove. I sve ostalo što živi u prošlosti i budućnosti. Ne treba da se predaš svojim snovima već jednoj stvari koju nikad nisi imala – kontroli. Ništa ne brini, sve će biti u redu – ponavljao joj je iz dana u dan.

Nastaviće se.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.