Mračna strana letovanja u Crnoj Gori

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

I

ma već par dana kako sam se vratila sa odmora iz Budve ali još uvek ne mogu da se otmem jakim utiscima koje nosim sa crnogorske obale. Uglavnom su pozitivni ali ima i onih druge vrste. Kako god, ništa više nije kao pre.

Jedan od najjačih utisaka je da u Crnoj Gori više nema lenčarenja. Vredno se radi. Doduše, većinu radne snage čine došljaci sa obronaka crnogorskih i bosanskih gudura. Mladi, radni ljudi, željni dobre zarade. Pitanje je samo znaju li da izvuku pare gostima sem onoga što su ovi ne jeftinim cenovnikom prisiljeni da plate.

Ni galebarenje nije što je nekad bilo

Nije redak slučaj da oni koji dođu na obalu trbuhom za kruhom rade više poslova tokom dana. Da se u Crnoj Gori ne lenčari nego vredno radi, uverio me je i naš taksista Goran, sa kojim smo već prvog dana ugovorili vožnju na duži period po sniženoj ceni. Dobro nama, dobro njemu jer radi na procenat i ima sigurne mušterije svaki dan.

Kršni momak iz Berana preko dana taksira, a noću radi kao kelner u jednom od lokalnih klubova. Međutim, to nije sve. Kako mu taj tempo ne ostavlja baš dovoljno slobodnog vremena koje bi posvetio svojoj devojci, sa kojom je u vezi neko izvesno vreme, ona je izašla sa predlogom da mu to sve kompenzira. Bogata Ruskinja, u srednjim godinama, ponudila je da mu da 20 evra dnevno da batali sve poslove i da se posveti samo njoj. Uvređen njenom ponudom, kleo se pred nama u svoje čojstvo. Posle samo par dana nam je javio da će sve ugovorene vožnje preuzeti njegov kolega jer mu je postalo previše naporno da radi dva posla.

Ruskinja se očigledno otvorila i podigla ulog. Nije ni ona luda. Na vreme je shvatila da pored stanova na crnogorskoj obali postoje i neke druge lepote vredne ulaganja.

Da se unosnim galebarenjem ne bave samo mladići, već i oni u poznim godinama, shvatili smo u povratku, na aerodromu, kada smo videli kako se tri matora galeba opraštaju od svojih Ruskinja približne dobi.

Za svakog po nešto!

Ne baš tako zabavan prizor imala sam priliku da vidim u tivatskoj luci, sada poznatoj kao Porte Montenegro, za koju kažu da je prestonica ’Jahting prostitucije’. Čitajući o toj pojavi u našim tračerskim medijima sve mi je to delovalo tako daleko i misteriozno ali ostala sam u čudu kada sam svojim očima videla jedva punoletne devojke, a đavo zna da li zaista jesu ili onako nafrakane samo izgledaju starije, kako obučene jedva skromno i oskudno stoje na sred ulice i vrte svojim torbicama. Što bi rekli, nisam mogla da odradim verovanje pred prizorom koji godinama nisam videla ni u ’Picin parku’ kod beogradske štajge.

Mnogi roditelji u Srbiji trebalo bi da ozbiljno porazmisle o propustima koje su načinili u vaspitanju svoje dece. Naročitu pažnju vredelo bi da posvete tome gde i kako im deca provode svoje slobodno vreme. Znaju li s kim im deca idu na letovanje? Od čega pazare krpice i plaćaju svoje izlaske?

O tome da ima onih koji ih bezdušno podržavaju u tome, ne smem ni da mislim.

Koliko vredi život u Srbiji?

Očigledno malo. A toga postanemo svesni tek kada postane prekasno.

Kažu da je prostitucija najviši stepen samodestrukcije i odricanja od sopstvene ličnosti. Sve mi se čini da su ih se pre njih samih odrekli neki drugi odgovorni, moralom obavezani i zakonom nadležni. Tužno je gledati kako mladost nedužne i nesvesne dece trune na užarenim pločnicima i jahtama pobesnelih obešenjaka.

Po povratku u Beograd, u avionu iza mene sedaju tri vrlo mlade devojke, poprilično umornog i izmrcvarenog izgleda. Ispod večernih haljina u rano popodne, debelih veštačkih trepavica i silikonskih usana nazire se njihova lepota. Bezvoljnost u ponašanju ne odaje da su se baš lepo provele na putovanju. Samo komentar jedne od njih da je zaboravila ’nešto’ mada je, ’kao i obično’, pregledala sve kabine, jasno je potvrdio da su boravile na jahti i o kakvom se putovanju radilo. Same da plate krstarenje jahtom sigurno nisu sebi mogle priuštiti.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations