Na 44 u hladu!

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

D

ok čekam da pređem ulicu na pešačkom prelazu na Slaviji, cupkam u mestu da mi ne bi upale štikle u asfalt, koji se topi pod nogama na ovoj temperaturi. Ozbiljna opasnost preti da zauvek ostanem zarobljena na najprometnijem trgu u gradu umesto sklonjenog spomenika Dimitrija Tucovića. Beše li on? Više se i ne sećam. Ko da je bilo pre sto godina. A baš lete te godine. Ko bi ih pohvatao…?!

’’Je li vam dobro?’’, pita me saobraćajac, čudno me gledajući kako cupkam.

Klimam glavom potvrdno, smeškajući se. Doduše, osmeh razvlačim samo u uglovima usana, u želji da ne ostavim prostora za dalju priču. Malo sam spuštenih moždanih talasa na ovoj dugo očekivanoj vrućini. U stvari, uživam. Volim taj poslednji dan proleća.

Hukće policajac, briše rukom znoj sa čela. Mogu da zamislim šta mu se dešava pod kapom na glavi.

’’Vrućina danas. Baš upeklo, 44…’’

’’Molim?!’’, tu mi se najednom sve razbistri i pomislih – kako zna?! Nagonski pređem rukom preko čela. Da mi ne piše na licu?!

’’Evo, malopre smo izmerili temperaturu, 44 tu u hladu!’’

’’Nemoguće!?’’, gotovo vičem od iznenađenja, sa nevericom. U trenutku, htedoh da ga izljubim!

I tu mi se lice ozari. Sve je u skladu sa prirodom. Baš kako treba da bih se osećala prijatno.

Sad slobodno mogu da kažem da sam prilagođena!

U stvari, meni je i juče bilo 44 kad sam shvatila da mi je uključeno grejanje u kolima! I bilo mi je sasvim fino. Samo je malo žarilo po nogama. Neke moje prijateljice kažu da je to normalno kad se pređe 40. Mada, meni je i sada dobro. Zaista se sjajno osećam sa 44! Nekako sve dolazi na svoje mesto, postaje potaman. A kako i ne bi nakon toliko rada na sebi?! Kako spolja, tako i iznutra!

Pa, evo i danas imam full program za život u full-u. Najpre, radim da zaradim, za sutra pripremam konferenciju za Centar za transfer tehnologije Univerziteta u Beogradu. Posle toga mezolipoliza – idem čak u Pančevo, u Perlu kod Jasmine jer je bolje i jeftinije, skoro duplo nego u gradu. Zatim, moj Supermen trening – sve mi se čini da ću ostaviti i dušu i telo na Malom Kalemegdanu u narednih mesec dana. Srce još davno jesam. Iako crkavam, vrlo sam zadovoljna, jer me je trener pohvalio da sam posle šestog treninga uznapredovala kao neko posle tri meseca. Ne znam šta je mislio?! Pa, nisam ja za bacanje.

Potom limfna drenaža – najdosadnijh 40 minuta u mom životu, ali gledam da izmeditiram.

I na kraju, guru seansa – otkrivanje sebe i stavljanje stvari na svoje mesto. U stvari, to je početak svega.

Konačno osećam plodove svega toga i uživam u potpunosti. Na zabavniji i opušteniji način gledam na svet i ljude oko sebe. Prepoznajem, raspoznajem, gotovo sve mi je jasno mada se i dalje skoro svakodnevno dešavaju iznenađenja. Ali, i to je život! Da je predvidivo ne bi bilo zanimljivo. E, sad, dolazi tu i do male disproporcije u odnosima i poimanju stvarnosti, ali srediće se i to. Lakše mi je kad znam da prepoznam stvari pa mogu da odredim pravi pristup.

I uživam u životu!

Moj brod plovi punim jedrima. Čak me više ni rođendan ne smara kao ranije. Cukerberg je uredio da i to postane sasvim solidna zabava. Pa, kako i ne bila kad mi je skoro 500 ljudi čestitalo rođendan!? I to prva od svih gospođa koja je moj fan! Ove godine strateški zatvorenog wall-a. Priznajem, malo sam se igrala. Hranim dete u sebi i ne dam mu da odraste.

I bi zanimljivo! Oslobode se ljudi kad ih niko ne gleda i merka sa strane. Načitah se vrlo zabavnih, laskavih, mudrih, ali i provokativnih poruka. A bilo je i divnih iznenađenja! Najzanimljivije su bile one koje su počele da stižu sa prvim mrakom. Tada su želje iskrene i pomalo misteriozne.

Iako godine neumitno prolaze i postaje sve veća besmislica slaviti to što starimo, pouzdano znam da koliko god godina imala uvek će biti neko ko će me osloviti sa ‘mala’. Nekada me je to ljutilo, sada sam naučila da prihvatam. I uživam u tome.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations