Na mom srcu leži rana…

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Bode mi oči koliko se malo ljudi ovih dana osvrnulo na godišnjicu bombardovanja Srbije i onih 78 neprospavanih noći. Samo kad se setim tog groznog i neprestanog zujanja aviona nad našim glavama, dok u komšijskom podrumu ležimo sklupčani, jedno uz drugo, znani i neznani. Vlada jeziv muk i tišina koja para vazduh svojom težinom. Pored mene je i moja prijateljica Branka, trudna osmi mesec, odbrojava poslednje dane do porođaja. Neizvesnost ubija. Strah parališe.

I dobro, svemu tome je nekako došao kraj, ali prisutne i upadljive posledice na psiho-fizičko zdravlje građana su KATASTROFALNE. O tome se malo priča, a na njihovim sanacijama i prevazilaženju još manje radi. To je jednostavno tabu. Rak rana u koju malo ko želi da dirne, jer imam osećaj da nije siguran u šta će da eskalira.

Od bombardovanja 1999, ljudi u Srbiji umiru od raka kao muve! Zvanični podaci pokazuju da godišnje oboljeva od raka tri puta više ljudi nego pre bombardovanja. Dok se u svetu procenat smrtnosti od raka smanjuje, kod nas rapidno i nezaustavljivo raste. Svakoga dana u Srbiji oboli više od 100 (od toga najmaje jedno dete), a umre više od 60 ljudi (jedno dete nedeljno). Bolnice su u sve gorem stanju, aparati ne rade, ili ih nema, lekova je sve manje, pitanje je dokle će ih biti, pravih stručnjaka, takođe, jer para za njihovo usavršavanje nema, itd.

Tužan i poražavajući je očiti nedostatak ljubavi prema sebi. Kao da smo se zaglavili u svojoj nemoći i učaureni prepustili neizbežnom kraju. Istovremeno, prekor, osuda i poniženje koje sami sebi na pleća nabacujemo je ogromno (tako nam je i trebalo, sami smo krivi, bolje nismo ni zaslužili jer smo gadovi, đubrad, glupani)!

Sa druge strane, zanimljivo mi je koliko je ljudi sa ushićenjem, i to na latinskom (Habemus Papam!), na društvenim mrežama podržalo ustoličenje novog Pape i kako znaju uljudno da čestitaju sve verske praznike pripadnika drugih vrskih zajednica. Gore društvene mreže od čestitanja tih dana! To je zaista lepo, kulturno, civilizovano i demokratski. Podržavam. Za svaku pohvalu!

Ali malo sam zbunjena. Ako je naučno dokazano da ljubav prema sebi prethodi svim ostalim vrstama ljubavi, pa i ljubavi prema drugima, da li znači da je to eksplicitno manifestovanje ljubavi prema drugima, u našem slučaju, lažno jer činjenice pokazuju da mi nemamo kolektivno izgrađenu i osvešćenu ljubav prema sebi? Da li je moguće da je to onda samo ponizno uvlačenje, licemerje i farsa?

Jer, niko ko ne voli sebe ne može da voli ni druge! Ako ne znamo da stvorimo i osvestimo ljubav u sebi, kako onda drugima možemo da je damo?! U tom slučaju, to što nazivamo ljubavlju je čista iluzija. Večita zamena teza.

Ako želimo da nas drugi vole i cene, moramo najpre sami sebe da volimo i cenimo. Jedino izrazitim samopoštovanjem čovek može da privoli druge da ga poštuju. Ljubav prema sebi, u vidu samopoštovanja je koren odgajanja svih drugih vrlina u čoveku. Bez toga nema ni hrabrosti u ljudima. Niko nam ne može oduzeti samopoštovanje, ako ga sami ne pogazimo.

Životna misija čoveka je da voli i ceni sebe, ako želi da mu se vrati. Za našu sreću neophodno je da budemo verni sebi. Ako izgubimo samopoštovanje, izgubili smo sve. U tom slučaju je smrt samo nužna posledica.

Procenjuje se da u Srbiji sa rakom trenutno živi oko 120.000 ljudi, ali tačni podaci ne postoje jer u Srbiji ne postoji kancer registar! Dok u razvijenim zemljama mortalitet već deceniju i po opada za po jedan odsto godišnje, kod nas je za to vreme porastao za čak 23 odsto. U Srbiji vlada tiha epidemija raka, a malo se radi na edukaciji, podizanju svesti o ovoj najtežoj bolesti, prevenciji i unapređenju uslova lečenja. O psiho-socijalnoj pomoći i stabilnosti pacijenata, što je jedan od najbitnijih faktora u izlečenju, niko i ne misli!

Kapaciteti Instituta za onkologiju su sada isti kao u vreme kada je Beograd imao 300.000 stanovnika (a sada više od dva2 miliona) i hitno je neophodno proširenje. Gotovo identičan broj obolelih i umrlih od nekih vrsta karcinoma (želuca, jetre, pankreasa) pokazuje slab efekat lečenja, a činjenica je da su i karcinomi sve agresivniji.

Bombardovanje osiromašenim uranijumom očigledno uzima svoj danak, mada je povezanost ta dva faktora još uvek tabu tema kod nas.
Setimo se samo nagle smrtnosti italijanskih pilota koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ubrzo nakon tog čina.
Kažu da će radijacija tek uzeti svoj danak jer je osiromašenom uranijumu potrebno 20 do 30 godina da zdravu ćeliju pretvori u kancer.

… It’s a mad dog’s promenade
So walk tall or baby don’t walk at all…
Njujorška serenada, Brus Springstin

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations