Tema nedelje: Hoće li našoj deci biti bolje nego nama?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Naša koleginica Dragica se u ponedeljak vratila na posao, jer je njena Maša dva dana kasnije proslavila prvi rođendan, a moja drugarica Aleksandra je prošle srede rodila Teodoru. Mene su ova dva divna događaja, uz milion lepih želja upućenih njihovim majkama, naterala da se zapitam da li će Maša i Teodora imati lepše i lakše detinjstvo i mladost od nas i od onih koji su sada u tim godinama.

Sigurno će im neke stvari biti jednostavnije. Sećam se, kad sam 1989. godine počela da radim, nije bilo mobilnih telefona i interneta. Dogovori nisu mogli da se u hodu „pomere za 15 minuta“, već ste – ili žurili da vas neko ne bi čekao, ili ste se nervirali što neko kasni. Kad sam se spremala za intervjue, išla sam u „Borbinu“ dokumentaciju i listala prašnjave primerke starih novina, a danas nas od beskrajne količine informacija deli svega nekoliko klikova.

Po nekoj logici, trebalo bi da žive boljim standardom od nas, ali kad pogledamo tendenciju… ne, bolje da je ne gledam. Pre nekoliko dana taksista mi je objašnjavao kako nikad nismo živeli bolje, a argument mu je bio – kad su njegovi roditelji kupili televizor, sve su komšije dolazile kod njih da gledaju program, jer je bio jedini u zgradi. Nije vredelo objašnjavati mu da se tu pre radi o globalnom tehnološkom napretku, koji je drastično pojeftio proizvodnju nekih proizvoda, nego o pokazatelju dobrog života. Doduše, probala sam, ali je njegov sledeći argument bila slična priča o veš mašini.

Prva slova će, verovatno, naučiti lupkajući prstićima po tastaturi. Kako je krenulo, tastatura i displej telefona olovku će učiniti vrlo egzotičnom pojavom.

Lastiš sigurno neće igrati, jer više ne mogu da se setim kada sam poslednji put, ispred zgrade, videla devojčice koje ga preskaču. A, vi? U stvari, uopšte ne vidim decu koja trče, već samo decu koja drže mobilne telefone. Ne kritikujem, već samo primećujem, jer sam poslednja koja bi smela nekome da prigovara zbog toga što ne skakuće. Časove fizičkog sam eskivirala kad god sam mogla.

Na školskim odmorima neće slušati šta je ko kome sinoć rekao ili uradio u nekom rijaliti programu. Valjda će se, dotle, te baljezgarije svima, naglašavam svima, smučiti, a nadam se i da tada niko neće imati interes da ih servira.

Kad dođu do fakutleta, nadam se da će im ispiti biti jedina briga. Dok sam ja studirala, nikoga od nas nije zanimalo ni ko je ministar prosvete, ni kada će izbori. Bilo nam je važno da „očistimo“ godinu, a pred kraj i gde ćemo na apsolventsku. Mnogo kasnije su studenti morali da rešavaju ono što stariji nisu. Uzgred, nadam se i da će se kad neko kaže „završio sam fakultet“ znati da je završio pravi, a ne „fejk“ fakultet.

Sve moje blogove možete pročitati OVDE.