Tema nedelje: Kako da nam sine, kad nemamo ni sijalicu?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Bila sam ubeđena da nikada neću pisati o tipično „komšijskim temama“, jer mi deluju nekako „penzionerski“, ali kad podsećaju na one mnogo značajnije – teško im je odoleti. Pre mesec i po smo se uselili u novi prostor, u samom centru grada. Prvih pet dana je u liftu bio mrak, jer sijalice nije bilo, a onda je kolega kupio i – svetlost se vratila 🙂 Tako je bilo do pre tri dana, kada je sijalica pregorela. Još uvek niko ne pomišlja da se njome pozbavi. Razumela bih da je reč o nečemu što je skupo, pa da moramo da razmišljamo ko od stanara može da plati, ko ne, ali obična sijalica košta šezdesetak dinara.

Našla bih objašnjenje za „mrak u liftu“ i da u zgradi žive samo rekreativci, koji prezrivo pogledaju lift i zapute se ka stepenicama, ali nije ni to. Voze se, i te kako, ali u mraku. Ubeđena sam, čak, da bi većina komšija – kad bi pročitali ovaj moj tekst – rekli „potpuno si u pravu, blam je što smo takvi“, ali ništa ne bi uradili.

Da li smo postali do te mere ravnodušni prema svemu, da nemamo volje da uradimo ni nešto do te mere obično, kao što je menjanje sijalice? Da li nas je tranzicija, koja se protegla od jednog do drugog milenijuma, toliko smrvila da nam je sve svejedno? Da li smo razmaženi, pa uvek polazimo od pitanja „a, što ja, kad je toliko drugih?“. Začas bih mogla da nanižem još desetak pitanja, ali i ova tri su dovoljna.

Kadivice ostaju kadihice i kad se „popnu“ do prvog sprata 🙂 ; Foto: Instagram/@brankica.treskavica

Članak se nastavlja posle reklama

Ako je naša ravnodušnost toliko velika, onda nema tih lajfkoučeva (a, njih bar ima, kol’ko hoćete) koji nam mogu pomoći. Kako će ljudi, kojima je svejedno što se voze u mraku, sutra reagovati na nešto zaista ozbiljno? Stalno čujemo „ostali narodi se bune čim neko proba da im uzme ili smanji neko pravo, a mi…“. Mi gunđamo ili, u najboljem slučaju, pišemo tvitove i blogove. Možda smo imali mnogo promašenih emotivnih investicija, možda smo lenji, možda razočarani, ali ako nemamo volje da promenimo sijalicu, kako možemo da očekujemo da će nam ikada – sinuti?

Možemo da kažemo i da smo, najkraće rečeno, umorni od svih „akcija i reakcija“, od činjenice da se u naše dve-tri decenije smestilo više događaja nego što ih ljudi u mnogim zemljama „preture preko glave“ tokom celog veka? Možemo pomenuti i male plate, i smanjene penzije, i stambene kredite, i procenat nezaposlenih i… Sve možemo pomenuti, ali „bez sijalice“ je još gore.

Najzad, mada se moglo naći i na prvom mestu, nameće se pitanje – a, što bih se baš ja time bavio, kad su tu tolike komšije? Kada je pre godinu-dve zgrada u kojoj stanujem ostala je bez struje, po stepeništima se, uz titraj sveća i sjaj baterijskih lampi, nagađalo šta se desilo, kako je došlo do kvara, koliko će dugo trajati popravka… Tek posle petnaestak minuta smo shvatili da niko, još uvek, nije prijavio kvar. Jednostavno, svi smo bili ubeđeni „da je to neko već uradio“, a nije – jer je svako od nas taj „neko“.

Da ne bih bila kao oni koje kritikujem, sutra kad krenem na posao kupiću sijalicu. Nema veze što smo je mi, iz ovog stana, promenili i prošli put. Nema veze ni što niko neće reći „dobro, sad su komšije sa trećeg, a mi ćemo sledeći put“. Doduše, možda će i reći, ali to neće uraditi, jer da su hteli – ne bismo u lift ulazili kao u rudarsko okno. Ukoliko me, nekim čudom, komšije sutra demantuju pa zamene sijalicu, obradovaću se, a ona koju ću kupiti – nek sačeka sledeću priliku. Uzgred, da li ste primetili da sijalice sve kraće traju? 🙂