Tema nedelje: Možemo li da pričamo o kolegijalnosti?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Pre nekoliko meseci, kada je objavljena knjiga „Lekari“ dr Gorana Milašinovića, bila sam u društvu u kojem se pričalo o tome da li je kolegijalno i za profesiju svrshishodno govoriti o tome da postoje lekari ophrvani sujetom ili da su mnoge atraktivne lekarke do položaja ili specijalizacija u inostranstvu dolazile „preko kreveta“. Naravno, doktor i pisac se potrudio da niko ne može da mu kaže „mislio si na mene“, ali teško je poverovati da inspiraciju za kreiranje likova nije dobio u ordinaciji. I tada i sada sam mislila da u knjizi ne piše ništa što svi ne znamo, a sama reč kolegijalnost je vrlo… nazovimo to suptilno, fluidna. Sećam se da mi je tada drugarica rekla „kad bi ti, posle toliko godina u novinarstvu, napisala sličnu knjigu, šta li bi se tu sve našlo?!“.

Istog trenutka sam pomislila „kakve bi to bile pazle“, ali neeee – tako nešto mi nije ni na kraj pameti. Zanimljivo mi je samo zašto ne baš mali broj ljudi s mnogo elana govori o novinarskoj, lekarskoj, glumačkoj… solidarnosti, zaboravljajući da oni – koji svoj posao rade van svih kodeksa profesije – predstavljaju problem i za nju, i za sve u njoj.

„Ko na brdu ak imalo stoji, više vidi no onaj pod brdom“ – reče Njegoš, al’ kad nema brda dobar je i drugi sprat.; Foto: Instagram/@brankica.treskavica

Možda mi sve ovo ne bi ni palo na pamet, da nedavno nisam srela novinara kojeg sam upoznala pre dvadesetak godina. Srećom, baš tog jutra je duvala košava i padala kiša, pa se sve završilo na „Otkad tebe nisam video… Gde si? Još si u Coloru?“. Bila sam srećna što nikog koga poznajem nije bilo blizu, jer mi ne bi baš prijalo da me je neko video da pričam s njim. Razloga za to ima mnogo, zaista, ali o njima neću, jer nije poenta u osobi, već u „tipu ličnosti“ tj. novinara. Još mi je gore kad pomislim na nekolicinu s kojima sam radila intervjue, a nekoliko godina kasnije me je bilo sramota što ih poznajem. Da zlo bude veće, većinu tih intervjua sam upravo ja predlagala urednicima. No, time se samo potvrđuje da nikad nemamo dovoljno iskustva da, pri proceni ljudi, ne bismo pravili greške.

Naravno, postoji veoma mnogo novinara koji su mi dragi ili ih poštujem, a ima i onih koji su mi i dragi i poštujem ih. Međutim, da sam došla na ideju da pišem knjigu u kojoj bi glavni junaci bili ljudi iz branše, šta bih o njima ispričala? Da znaju svoj posao, da nikad nisu nešto slagali, da se nisu „upetljavali“ u kuloarske priče, da… Sumnjam da bi to bilo zanimljivo čitaocima? Naprotiv, knjigu bi prodali ovi drugi! Čak i ako bi asocijacije na njih bile vešto sakrivene, većini bi bilo zanimljivo da pogađaju o kome je, zapravo, reč. Pošto, kao što rekoh, i ne pomišljam da se „učlanim“ u spisateljice, neću više razmišljati o njima sve dok nekog od njih ne sretnem ili se ne povede razgovor o – kolegijalnosti. Što reče jedan meni jako drag sagovornik – to nisu kolege, već ljudi koji, nažalost, rade isti posao.