Tema nedelje: Nije #srecasrecaradost
Nikada se do sada nije desilo da za već napisan blog kažem – „nemoj da ga puštamo, uradiću novi“. Međutim, postoje situacije i ljudi koji te navedu da na potpuno nov način sagledaš neke stvari. Ko je zaslužan za moju promenu teme, vama i nije naročito bitno, a i bila bi to priča sa mnogo likova. Poenta je što neretko ne samo da pređemo preko tuđih propusta, nemara, obećanja datih s namerom da ne budu održana, već nastavljamo da te ljude na neki način promovišemo.
Da li to činimo po inerciji, zato sto su nas učili da „nije mudro praviti frku“, verujemo da ćemo te koji su nas danas izigrali sledeći put nadmudriti ili zbog nedovoljnog samopoštovanja – pitanje je koje svako od nas treba sebi da postavi. Naravno, ima tu i dodatnih, ali (u digitalnoj eri) ne i beznačajnih razloga.
Ako smo otišli na putovanje na kojem nije kao što smo se nadali, pa to napišemo na FB – neće biti komentara „blago tebi, uživaj i za mene“. No, ako nađemo bar neki lep kutak, prikrijemo nervozu, „nabacimo osmeh“ i to „okačimo“ na FB ili instagram – eto lajkova. Ukoliko neko od nas napravi ovčicu, pa to kažemo, sprečićemo ga u nameri da formira stado ovčica. Međutim, ako na bilo kojoj društvenoj mreži napišemo da je „ekipa cooool“, „jer sam u mogućnosti“ ili neku nemaštovitu, ali čestu frazu pratioci će misliti da smo „vrh“, a kad se pogledamo u ogledalo začućemo – beeeeee.
E, sad, nekad nismo u prilici da celom svetu razglasimo šta smo saznali ili da smo na svojoj koži osetili da je neko ovakav ili onakav; nekad bismo takvim gestom ugrozili ili povredili druge ljude; nekad mislimo da takvi likovi nisu vredni trošenja energije… Sve je to u redu, ali nas niko ne tera da vičemo – „jeeeee, super“! Možda je vreme da, bez obzira da li imamo 20, 30 ili 50 godina, prestanemo da koristimo #srecasrecaradost (naravno, ne mislim bukvalno ;)) u trenutku kad hoćemo da „iskočimo iz kože“. Neće svet postati bolji, ni ljudi koji su nas izigrali, ali bar im (indirektno) nećemo pomagati.