Tema nedelje: Nikad neću biti žena svojih godina + poklon!

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Pre nekoliko dana, u hipermarketu, čekajući u redu pred kasom, našla sam se ispred dva mladića koji su pričali o planovima za letovanje. Budući da je red bio podugačak, jer „što bi radilo više kasa, kad su ljudi na odmorima“, čula sam dobar deo razgovora. Jedan od njih rekao je da namerava da početkom avgusta ode na kampovanje, na more. Pitao se da li će mu se dopasti, jer nikad nije noć proveo pod šatorom, ali je tu svoju odluku objasnio rečenicom – kada ću tako nešto uraditi, ako ne sada.

Zaintrigirana, diskretno sam se okrenula i shvatila da ima između 25 i 30 godina. Došlo mi je da mu kažem – veruj, to „kada ako ne sada“ može da bude i za deset, dvadeset godina. Zapravo, sve dok je čovek zdrav može da ispuni mnoge svoje želje. Druga je stvar što „autocenzura“, okolina, tradicija i šta sve ne dovedu dotle da pomislimo – ma, nije to za mene, gde ću u ovim godinama, to je za mlade… Posle, gledajući prenose teniskih turnira iz Vimbldona ili Australije, pričamo „kako kod njih bakice ‘ladno sede u publici“. A, što ne bi sedele? Naravno, neće neko ko celog veka nije pratio sport u sedamdesetoj početi da ide na tenis, kao što meni neće pasti na pamet da kampujem, jer se užasavam kad vidim najobičniju bubu.

To me je podsetilo na fotografiju, koju je nedavno na Instagramu postavila jedna moja poznanica. Na njoj je bila njena baka, u crvenoj suknji i crvenim cipelama, a komentar je bio „kad se moja baba spremi za grad“. Nekoliko dana kasnije nova fotografija – na njoj je ta ista baka slavila sedamdeset peti rođendan. Igrom slučaja, ona je, pre ne baš malog broja godina, bila moja komšinica. I tada je volela crvenu boju i – nosila je. I tada je bila od onih koje ne zanima šta će dokone komšinice reći o njenim cipelama, frizuri, načinu života. Zašto bi sada bila drugačija?

Foto: Instagram / @brankica.treskavica; Bilo bi divno kada bi i za karaktere ljudi postojali filteri 🙂

Članak se nastavlja posle reklama

Juče sam u Gloriji naišla na tekst o Ajris Apfel, dizajnerki enerijera, koja je u svojoj devedeset četvrtoj godini dobila nagradu Fashion Maverick, za stil koji ne podleže nikakvom modnom diktatu i tako izmiče svim uobičajenim kategorijama, pa se jedino može opisati kao nestašan i vragolast. U devedeset četvrtoj! Da se razumemo, ne kažem da u ne znam kojoj godini treba postati modni fan Ajris Apfel, jer je dovoljno pogledati jednu njenu fotografiju, pa da vam postane jasno da je taj stil zaista vrlo – nestašan. Ne, već kažem da nema razloga da se u određenom trenutku odreknemo svog stila zato što se naše vršnjakinje oblače drugačije, zato što u nekom magazinu piše da žene +40 ili +50 treba da nose ovakve pantalone ili jakne, zato što će neko reći „nije to za njene godine“… U jednom od onih postova koji se vrte po društenim mrežama, pisalo je – nikada neću biti žena svojih godina. Odavno nisam čula nešto tog tipa, što mi se više dopalo 🙂

Znam, neko će sada reći „lako je Ajris Apfel kad živi u Americi“, ali ću ja reći – baka moje poznanice živi na Novom Beogradu. Da ne bih zvučala kao lajfkouč koji mudruje sa pristojne distance, priznaću da sam se nedavno pitala da li će se ikada desiti da vidim tašnu ili cipele sa printom koji mi se dopada, i da ih ne kupim samo zato što „nisu za moje godine“? Bili su to samo trenuci, posle kojih sam vrlo brzo rekla – moguće je da će se to desiti, ali tek u „sledećem životu“ 🙂

Ako govorimo o kupovini, znam šta tri naše čitateljke ove nedelje neće kupiti, već dobiti. To je knjiga „Devojka iz Bruklina“ Gijoma Musoa. Dovoljno je da nam napišete o kome ili čemu biste voleli da čitete, a oni koji daju najzanimljiviji, ali realan predlog – dobiće knjigu. Dovoljno je pogledati samo nekoliko rečenica iz knjige, pa da bude jasno da je Gijom Muso napisao roman od kojeg se nećete odvojiti dok ga ne pročitate.

Devojka iz Bruklina, Gijom Muso
Jasno se sećam tog poslednjeg trenutka sreće. Bili smo zagledani u more, dok se horizont presijavao, a Ana mi je postavila pitanje: „Da li ćeš me voleti i ako saznaš da sam učinila nešto strašno?“ Kako biste vi odgovorili? Ana je bila ljubav mog života. Trebalo je da se venčamo za tri nedelje. Naravno da ću je voleti, šta god da je uradila. Barem sam tako mislio, ali ona je grozničavo preturala po torbi pre nego što je iz nje izvukla tablet i pokazala mi fotografiju na ekranu. „To sam ja učinila.“ Gledao sam u njenu tajnu, šokiran, svestan da naši životi više nikada neće biti isti. Ošamućen, ustao sam i otišao bez reči. Kada sam se vratio, bilo je prekasno: Ana je nestala. I od tada ne prestajem da je tražim.

■■■

Dobitnice nagrada iz bloga Medijski slučaj Marije Kilibarde su čitateljke Branka, Jeca, Dejana, Ana i Ljiljana. Čestitamo!