Tema nedelje: Rijaliti dobrota
Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“
Za više od tri meseca, koliko je trajao Veliki Brat, nisam taj rijaliti gledala više od deset minuta, ali ne odjednom nego ukupno. Ne kažem to zato što mislim da sam pametnija i bolja od onih koji su pratili ovaj program, već da bi bilo jasno zašto o psihološkim profilima učesnika i njihovim odnosima ne znam baš ništa. Naravno, ima smisla pitati me – kad ne znaš, što onda pišeš o tome? Na tu ideju sam došla kad mi je dan posle finala stiglo saopštenje B92. U njemu je o pobedniku, Darku Petkovskom, između ostalog pisalo da će ostati upamćen kao jedan od najskromnijih, najpovučenijih i najpravičnijih takmičara, te da nije ulazio u konfliktne situacije. Zanimljivo je i što su svi ukućani, sa samo „jednim glasom protiv“, navijali za ovog momka.
Bez obzira na to šta mislili o rijaliti programima, ako je sve ovo tačno, čoveku je nekako lepo. Lepo mu je kad shvati da su ljudi, koji su glasali, odabrali nekoga ko nije uživao zagorčavajući drugima život ili besomučno se hvališući. Lepo mu je što je (bar ponekad) dovoljno biti dobar čovek, da bi se došlo do slave i para. Uzgred, vreme je da se uzme u obzir da između „postati poznat“ i „biti popularan“ ne stoji znak jednakosti. Lepo je što će, možda, neko ko odlučuje o tome šta će stići na ekrane, zaključiti da ovo nije zemlja čiji su stanovnici fascinirani negativcima, već da umeju da od srca navijaju za nekoga ko „ne pljuje i ne psuje“?
A možda sam ja na pogrešnom putu… Možda je ovo slučajnost, možda nisu glasali za njega zato što je, kako kažu, bio najpristojniji i najdrobrodušniji, već im se dopalo kako izgleda, priča, smeje se? Možda će već za nedelju ili dve, negde drugde, trijumfovati neka „neopevana zloća“? Možda veliki broj ljudi, ipak, nije spreman da svoju naklonost pokloni nekome za koga znaju ili osećaju da je bolji, tolerantniji, principijalniji…od njih samih? Možda je lakše gnušati se nečijeg prostakluka ili osionosti, nego reći – ovaj čovek je fanstatičan. Možda je tako, ali ja – uprkos urođenom „surovom realizmu“ – hoću da verujem da je u ovom, suštinski nebitnom takmičenju, pobeda osvojena zahvaljujući dobroti. Hoću da verujem da tako može i u svakodnevnom životu 🙂