Tema nedelje: Univerzum podvlači crtu, a ne mi

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Imam običaj da povremeno pogledam kalendar „svetskih dana“, jer u njemu ima datuma vrednih poštovanja, a nađe se i ponešto blesavo, kao što je “svetski dan frižidera” ili “dan nenošenja brushaltera”. Danas me je zainteresovao „dan ljubaznosti”, koji se slavi 13. novembra. Piše da se obeležava na inicijativu Svetskog pokreta za ljubaznost, koji je upravo tog dana, u Tokiju, orgnizovao konferenciju o ljubaznosti.

Pažnju mi je, kad sam htela da vidim šta se o tom danu piše, privukao komentar na nekom portalu, čija se suština svodila na konstataciju da bi trebalo što češće emitovati spot s porukom “nije teško biti fin”. Verujem da je osoba koja je to napisala imala dobru nameru, ali nisam sigurna da je pogodila temu. Zamislite kad bi vas konstatacija da nije teško biti fin saletala na portalima, bilbordima, stranicama novina, društvenim mrežama, televiziji, flajerima u poštanskom sandučetu…

Neeee! Finoća nije nova čokolada, turistička agencija ili deterdžent, pa da nas neko na taj način mami. Ako tu lekciju nismo naučili kao sasvim mali, a kasnije je redovno “obnavljali” – nema nam pomoći. U stvari, možda i ima, ali kasno naučena finoća izgleda kao kad neko postane pozant, ali želi da bude još poznatijji, pa angažuje marketinšku agenciju koja mu osmisli pokrete, osmehe, fraze… Međutim, koliko god učitelji bili dobri, a đak ambiciozan – vidi se da li je to “tek naučeno” ili je deo nas. Zato mislim da bi prvo trebalo ohrabriti one koji vrlo dobro znaju da nije teško biti fin, ali se zbog te finoće neretko osećaju kao da imaju magareće uši – da se ne pokolebaju.

S druge strane, nije poenta u samoj ljubaznosti, jer ona može da bude fasada koja prikriva lošu suštinu. Neko bi pod finoću podveo i sve neosnovane i neiskrene komplimente, sve novokreirane reči potput “predivnoća ili prelepotica”, sve poljupce razmenjene po raznim koktelima, ali – to ni u kom slučaju nije finoća, već licemerje, a ako ćemo da budemo blagonakloni to ćemo zvati kurtoazijom.

Neuporedivo je važnije da ljubaznost bude samo delić istinske finoće, ali dok to pišem čujem one koji kažu “koja vajda od toga, kad u životu najbolje prolaze oni koji do cilja dolaze ne obazirući se na ostatak sveta”. Volela bih da kažem da u toj tvrdnji nema istine, ali…

To ali me vraća više od dve godine unazad, u vreme kad sam za štampano izdanje “Lepote i zdravlja” radila intervju sa Sergejom Trifunovićem. Posle njegove kontatacije “da svako, na kraju, plati izgovoreno, a pogotovo učinjeno” i mog pitanja da li se to desi u ovom ili sledećem životu, rekao je: “Postoji divna priča o Krezu, kralju kojem je Solon govorio da se ničiji život ne može smatrati srećnim ili nesrećnim, dok se ne sagleda njegov kraj. On se o to oglušio, smejući se Solonu u lice. Kad mu je kralj Kir ušao u kraljevstvo, sve poharao i pobio, pa kad je došao red na njega, zavapio je – o Solone! Kir ga je pitao zašto priziva Solona, a on mu ispričao tu priču. Na kraju mu je Kir poštedeo život. Ti skotovi, za koje kažemo “baš im dobro ide”, ko zna kako će proći. Univerzum podvlači crtu, a ne mi.”