Zašto nisam napisala intervju sa 2CELLOS?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

U svakom poslu postoje neprijatne situacije, u kojima možete da se nađete i ako imate solidno iskustvo. Jednostavno, desi se da nešto kreme naopako ili da dobro počne, ali se loše završi. Desi se i da sa sagovornicima, za koje se bez oklevanja može reći da su svetske zvezde, uradite dva intervju, a onda – pola sata kasnije – shvatite da se ništa nije snimilo. Meni se prošle nedelje desilo baš to, a intervju sam radila sa Lukom i Stjepanom – 2 CELLOS.

Kad sam „sveže iznervirana“ to ispričala koleginici, rekla mi je – ma, daj, šta dramiš, napiši po sećanju… Po, sećanju? To nikad nisam radila, jer suviše poštujem one s kojima pričam. Sećanje je varljivo, a nekad i pogrešno stavljen zarez promeni smisao, a da ne govorim o rečenicama. Nebitno je što su razgovori bili ležerni, pa se ne bi desilo ništa stražno ni kad bih napravila neku grešku. Jednostavno, intervjui se snimaju da bi se kasnije skinuli i skuckali. Uzgred, priznajem, da sam ja osoba koja daje intervju, strašno bi mi smetalo kada moji odgovori ne bi do kraja bili moji, a ne kaže se za džabe – što ne želiš sebi ne radi drugome.

Sledeća opcija je bila – zamoliti Gagu Bugarčić, koja Luki i Stjepanu radi PR u Srbiji, da im pitanja pošalje mejlom. Naravno, to nije najsrećnija varijanta, jer intervju mejlom samo u veoma retkim situacijama može da bude ne potpuno, ali približno dobar kao onaj rađen uživo. Već godinama pišem…pišem…pišem, a samo jednim mejl-intervjuom sam bila zaista zadovoljna. Radila sam ga sa Vedranom Rudan, ali imajmo u vidu da je reč o ženi kojoj je pisanje posao, pa joj je skoro svejedno da li priča ili kuca.

Razmišljajući o raznim mogućnostima, pomislila sam da bi možda i vrednije od samog razgovora s njima, bilo kad bih uspela da vam prensem utisak koji su na mene ostavili, a ovo je bio drugi put da s njima pričam. Najkraće rečeno – sjajni su! Ti momci su puna tri sata odgovarali na naša pametna, stereotipna, duhovita, tupava, zanimljiva… pitanja. Slikanje, uključenje u TV programe i radio emisije, selfiji… Kaže mi koleginica „pa, ne možeš biti zvezda ako nisi takav, to se podrazumeva“. Ja, ipak, mislim da se ništa ne podrazumeva. Zato se uvek oduševim kad shvatim da je neko toliko prijatan. Doduše, mene takvo ponašanje oduševi i kad je svojstveno nekome ko ne puni najveće svetske dvorane, a kamoli kad to čini.

Da bi ova priča bila kompletna, evo i jednog odgovora po sećanju. Kad sam ih pitala da li im se nekad desilo da su na scenu izašli, a da su se veoma loše osećali, jer su bili bolesni, Luka je rekao: „Stjepan je preključe imao temperaturu 39, juče smo snimali spot u Bugarskoj, a u međuvremenu je proveo deset sati u kombiju“. Potpuno sam sigurna da niko, ko je tog dana pričao sa njima, nije mogao da pretpotavi da su imali bilo kakve probleme. Sigurna sam i da je u pravu moja koleginica kad kaže „to se podrazumeva kod svetskih zvezda“… Samo je pitanje da li dovoljan broj ljudi ume da ceni takvo ponašanje i da razlikuje svetske zvezde od onih koji idu gradom i ubeđuju ljude da su zvezde.

Ako, ipak, mislite da priča o njima ne može biti zamena za intervju, evo i linka za intervju, koji sam pre nekoliko meseci sa Lukom i Stjepanom uradila za magazin Hello! http://www.svet.rs/nas-svet/estrada/intervju-izmedu-skromnosti-i-luksuza-stjepan-hauser-i-luka-sulic-momci-kojima-se-najsmeliji-snovi-ostvaruju

 
Tri čitateljke će dobiti pudere iz Dermablend linije o kojoj sam upravo govorila. Da biste to bili baš vi, potrebno je da u komentaru ispod bloga napišete vašu najveću beauty ili make up nedoumicu.

Ovde pročitajte ostale tekstove iz serijala Tema nedelje