Na terapiji: Da li treba da trpimo?

Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

Nedavno sam bila u prilici da prisustvujem veoma lepoj i humanoj priredbi u prelepom ambijentu sa velikim brojem zvanica, koja je trajala malo duže nego što su ljudi navikli. Naša pažnja zaista popušta posle 45 minuta i nije slučajno da školski čas traje baš toliko. Međutim, da li danas, iako smo davno prošli đačko doba, imamo sposobnost da 45 minuta budemo koncetrisani i prisutni na jednom mestu sa nepodeljenom pažnjom? Ili čak duže ako je to potrebno? Na događaju koji pominjem, ispostavilo se da tu sposobnost nemamo ili nam nije stalo da je angažujemo i razvijamo. Posle 45 minuta ispostavilo se da ljudi „moraju“ da odu u toalet, zapale cigaretu, uzmu novo piće, a o proveravanju telefona da ne govorimo. Pitanje je da li u takvim situacijama treba da podlegnemo svom prvom impulsu i da uradimo „to“. Odgovor na ovo pitanje trebalo bi da bude različit za svaku indivuiduu ponaosob, ali pošto verujem da je reč o problemu koji poprima razmere epidemije, odgovor je univerzalan. Ne treba da popuštamo svojim prvim impulsima i treba da vežbamo izdržljivost.

Da li to znači da treba da trpimo, upitao bi neko. Ne, treba da pokušamo da ostanemo u situaciji i da to ne doživimo kao opterećenje i trpljenje. Korisno je da se fokusiramo na pozitivne aspekte situacije umesto na aspekt „nedostatka“ koji želimo da regulišemo i, navodno, vratimo se u stanje balansa: novim pićem, cigaretom, protezanjem nogu i ćaskanjem sa ljudima koji su oko nas. Neprekidno povlađivanje sopstvenim impulsima dovodi postepeno do smanjenja tolerancije na bilo kakvu vrstu nelagode. A kako god da uspemo da dizajniramo naš život, neprijatnosti ćemo teško izbeći. Kada se one dese, može biti da više nećemo imati resurse da ih neutralizujemo i nastavimo da živimo u miru.

Naši ljudi zbilja su ambivalentni kada je u pitanju frustraciona tolerancija i mnogi čak smatraju da ona nije važna niti da predstavlja vrlinu. Smatraju da je sasvim u redu da mirno, gotovo hvaleći se, kažu za sebe: „Ja stvarno imam kratak fitilj“ ili „Ne želim da tolerišem ništa što mi se ne dopada“. E, to je, zbilja loše. Nedavno sam čula ženu koja opisuje klimaks te svoje osobine, koju čak neguje, na sledeći način: „Ja ne trpim ništa što mi se ne dopada. Nedavno mi se desilo da sam putovala avionom i da nismo mogli odmah da sletimo, već se let produžio sa dva sata na tri i po. Kada više to nisam mogla da trpim, otišla sam i zamolila kopilota da zapalim cigaretu u njihovoj kabini.“ Dobro, zavisnost, reći ćete. Ali, na kraju je dodala da je i na aerodromskoj pasoškoj kontroli, zbog dugih redova, ‘ladno stala u red za osoblje i „prošla“ za 30 sekundi dok su njeni saputnici čekali 30 minuta.

Napravite razliku između „snaći se“, „olakšati sebi“, „ne biti žrtva“ i biti popustljiv prema svakom svom kapricu i dozvoliti sebi da spustite svoj prag frustracione tolerancije toliko da ne možete da tolerišete nikavu nelagodnost ni osujećenje. Tada može da se dogodi da više nećete uživati ni u onome što volite, jer ćete ubrzo i tu detektovati stvari koje vam se ne dopadaju i koje treba što pre da uklonite i… gde je tome kraj?!