Na terapiji: Ništa nije (samo) kao što izgleda

Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

Ponekad kažem kolegama koji puše i izlaze na puš-pauzu: “Možda će se jednog dana ispostaviti da ste vi bili u pravu i da ste manje štete naneli sebi pušeći a više koristi doneli sebi jer ste ustajali sa stolice, šetali, stajali, minglovali, ćaskali sa kolegama nego mi koji ne pušimo i, desi se, satima ne ustanemo sa stolice.

Svi fini, intelektualni poslovi vezani su za sedenje ali baš se mnogo priča o sedenju kao pošasti novog doba. Verujem u tu priču jer zaista osećam u svom telu, svojim mišićima, tetivana i plućima da sedenje nije ono za šta je ljudsko biće kreirano. Ipak, i u prošlosti se sedenje smatralo privilegijom. I što je žena pripadala većem staležu to je manje hodala, odnosno ulazila je i izlazila iz kočije. Posle se ispostavilo da to i nije toliko dobro i da danas najbogatiji ljudi svoj dan provode u sledećem redosledu aktivnosti: džoging, plivanje, golf, joga.

U isto vreme, kaže mi sin, danas postoje softveri koji zamenjuju vozače. To je, naizgled, veoma napredno. Navodno, isporuka piva iz jedne američke pivare već se neko vreme vrši bez vozača u kamionu i bez autopilota. Samo softver. Pitam ga ko će kupovati to pivo ako ljudski rad postane nepotreban. Nekadašnje pivopije neće imati poslove ni plate pa kako će da kupuju pivo? Ok, piće ga kompjuteraši i hakeri. Zar će na kraju samo oni ostati na svetu?

S druge strane, opet, desile su se ove velike hladnoće i pokazale nam kako možemo živeti na minus 15, a na minus 7 se radovati jer je “baš otoplilo”. Nadam se da ste i vi među njima i da time svedočite o tome koliko je čovek prilagodljiv. Iako je razmažen i ušuškan, spreman je i za promene. Još uvek može da se uhvati u koštaca sa prirodom kao Leo di Kaprio u mom omiljenom filmu “The Revenant”.

Ujutro me budi moj omiljeni zvuk: struganje lopate za sneg i čišćenje trotoara. Verujem da će se jednog dana pojaviti i bespilotne strugalice za sneg ali dok sam se tim očišćenim stazama probijam do posla, vidim sam da su mladići rumenih obraza sa lopatom u rukama, nekako srećni i vedri. Hm, rad usrećuje, hladnoća razbuđuje, a doživljaj da čistite sneg ispred zgrade daje vam osećaj da radite nešto i za druge. Afilijativni motiv, po Maslovu jedan od najvažnijih, pokreće nas da mislimo: “Volimo što smo deo ove smrznute, zavejane gomile”.
I tako između modernog i starinskog, futurističkog i bazičnog, podrazumevajućeg i neočekivanog – ništa nije samo onako kako izgleda i skoro sve je drugačije.