Na terapiji: Šta je stvarno najbolje za nas

Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

Najčešće mislimo da bi za nas bilo najbolje da živimo u najvećem gradu, da se zaposlimo na najprestižnijem radnom mestu, da se naša deca upišu u najbolje škole, da letujemo na najluksuznijim destinacijama pa i da treniramo u najelitnijim fitnes centrima.

Mislimo da je važno da dospemo do velike bare i pobegnemo iz male, a da ćemo posle gledati kako da u toj velikoj bari punoj opasnih krokodila opstanemo. Kao da se i ne pitamo više da li je ono što važi za najbolje i što možda i jeste najbolje po nekakvim rang listama koje moraju da postoje – najbolje i za nas? Jer mi nismo bezlična individua i deo uzorka već specifična ličnost sa veoma određenim osobinama, željama i iskustvima.

Vrlinama i manama. I one bi trebalo da nas vode u našim izborima. Mi, pak, nekada sve to zgubimo iz vida i kao da se rukovodimo samo onim opšteprihvaćenim liderima u bilo kom domenu života. Evo jednostavnog primera. Zamislite da idete na fenomenalan rok koncert benda koji obožavate i koji se dešava u malom i zadimljenom klubu bez prave garderobe i znate da ćete biti u oznojanoj masi. Da li ćete obuti one nove, skupe čizme i kaput za koje ste odvojili poslednju paru? Verovatno nećete. U ovom primeru, jasno je kako ono što je najbolje nije uvek dobro. Da, zvuči paradoksalno. Ali kako smo u ovom praktičnom slučaju uporedili naše potrebe i okolnosti, moguće neprijatnosti i rizike, tako bismo trebali da činimo u većini situacija. A ne činimo jer se rukovodimo dostizanjem onoga što je opšteprihvaćeno najbolje, odnosno, ostvarivanjem onoga što će biti najbolje vrednovano od strane “drugih” i što će ostaviti najbolji utisak na “druge” i uopšte onoga što si “drugi kreirali” – u svakom slučaju – ne za nas lično. Možda se naše Najbolje nalazi u životu na selu, na zaštićenom i mirnom poslu sa nižim prihodima, sa partnerom koji nije savršen i decom koja su vrlo dobri đaci. Možda bar treba da razmislimo šta je Najbolje za nas.

Nedavno mi je do ruku dospela knjiga “David i golijat”, autora Malkoma Gledvela. Možda imam predrasude ali zaista nisam očekivala tako angažovanu knjigu sa tako alternativnim pristupom postignućima i uspešnosti.

Pored ostalih primera u kojima Gledvel analizira kako “Gubitnici”mogu da izrastu u “Pobednike”, osobito me je impresionirala analiza uspešnosti studenata na najprestižnijim univerzitetina u Americi u odnosu na one manje prestižne i prosečne. Analiza je obuhvatila sam tok studija, kasniju profesionalnu karijeru i zadovoljstvo poslom i životom uopšte. Gledvel beskompromisno zastupa stav da je bolje mirno učiti ono što voliš na prosečnom univerzitetu i tako steći šanse da budeš “dobar” i sačuvaš svoje samopouzdanje nego biti neprekidno pod stresom usled hiperkonkurentne klime na Harvardu okružen najboljima od najboljih i među njima i ne biti tako “dobar”. Nadam se da sam uspela da vam prenesem ovu veliku poentu: možda ne moramo u vezi svega, u svakom momentu svog života, težiti da ostvarimo maksimum i držati stalno “pun gas”. Otrežnjujuće, zar ne!

Ovaj tekst kao ni Gledvelov “David i golijat” se ne preporučuje večitim studentima i onima koji se rukovode geslom “rešiće se” i “misliću o tome sutra” 🙂