Na terapiji: Šta je STVARNO najvažnije prilikom rešavanja problema

Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

U terapiji o kojoj vam često pišem (REBT: racionalno emocionalno bihevioralna terapija) smatra se da u svim problemima koji nas muče, postoje dve ključne tačke. Prvo: nastanak problema i drugo: održavanje problema. Kada pričam sa ljudima, oni mi često kažu: “To je odavno tako, nema tu pomoći…”.
Ovo je i tačno i netačno.

Verovatno je tačno da je problem “davno nastao”, da seže u daleku prošlost, detinjstvo, mladalačke traume, vezan je za pogrešne postupke naših roditelja, velike životne nedaće i slično. I ko će sad to ispraviti?! Ne može se vreme vratiti u nazad! Moralo je tako biti! Šta je tu je! Obično kažu ljudi.
Ono što nije tačno je da “nema pomoći”.

Pomoći ima jer po REBT terapeutima, nije bitan samo onaj ključni, davni trenutak u kom je nastao problem već je možda i važnije šta mi radimo da taj problem i dalje traje i kako ga održavamo “u životu”. Nekako je je realno pomisliti, mada nama to obično ne pada na pamet, da bi bilo koje ponašanje, pa i poremećeno, nestalo i izmenilo se da ga mi ne potkrepljujemo i omogućujemo da ono i dalje kao takvo, nepromenjeno traje. Evo primera. Zamislimo osobu koja ima problem sa javnim nastupima. Naravno, u korenu ovog problema su neka osećanja nastala u davnoj prošlosti. Na primer, nedostatak samopouzdanja, perfekcionizam koji su nekad naši roditelji tražili od nas ili osećaj da nećemo biti voljeni ako nam ceo svet i drugi ljudi “ne aplaudiraju”.

Nezavisno od toga šta je u korenu, osoba koja je doživela jednom nelagodnost, napetost ili pak napad panike u toku javnog govora, pokušaće da iste izbegava. Zvuči logično, zar ne?!
Upravo zahvaljujući ovom izbegavanju neće moći da vežba i usavršava svoje nastupe, da se tokom njih bori sa nezdravim emocijama i prevaziđe problem. Jer jedino u toku nastupa mogla bi da se razuveri da nastup nije baš jako bitan, da sme da pogreši, da ne mora da bude savršena pa i da može da se izblamira. Međutim, kako nastupa nema, nema ni slabljenja reakcije straha vezane za nastup. Šta više što je osoba dalje od situacije da nastupa njen strah se učvršćuje a problem se ne rešava već ostaje i osnažuje se sve više.
Na osnovu svega ovoga je jasno da će u centru rešavanja problema, ako se osoba obrati stručnjaku (ovo je tip problema koji se najčešće rešava u nekoliko seansi), upravo naći, pogrešan način na koji se osoba sa problemom nosila godinama unazad a ne sam razlog koji je nekoliko decenija ranije postao koren tegoba.

Dakle, i bez mnogo “kopanja po prošlosti”, jasno je na koji način se može pristupiti ovom i nizu drugih problema. Slegnuti ramenima i reći “ko zna kada i kako je to nastalo” nije ono što je najbitnije i svakako nije ono što pomaže. Pomoć je nekad mnogo bliža nego što mislimo.