Na visokim potpeticama: Majka nad majkama i kad nisu praznici

Piše: Željana Ostojić

„Dobar dan, daćete mi najlepši buket belih ruža. Za moju mamu”, prilazim jednoj maloj improvizovanoj tezgi na Limanskoj pijaci.
„Nema problema, gospođice. Šta to proslavljamo? Rođendan? Godišnjicu?”, prodavac veselo trlja šake i pogledom traži buket belih pupoljaka.

“Ne. Osmi mart. Danas sam tako odlučila”, malo je reći da je bio zbunjen mojim odgovorom, ali ne mari. Bitna mu je samo novčanica koju mu pružam i dodaje da se nada da ću svaki dan proslavljati ovaj praznik. I hoću, o još kako… Ni ne sluti koliko je u pravu.

Ovu odluku donela sam pre neki dan kada sam zatekla mamu okruženu prašnjavim albumima i starim kutijama od cipela.
„Vidi šta sam našla!“ Maše mi izgužvanim papirom. „Tvoja poruka koju si mi svakog jutra ostavljala na stolu.”
Iznenadila sam se šta sve čuva: crteže, pisma, razglednice, kontrolne zadatke, čestitke, video kasete sa školskih predstava… Ima mali muzej uspomena mog detinjstva.

„Ti si najbolja mama i volim te najviše na svetu! Nikada te neću izneveriti!”, glasno čita i vidim kako joj podrhtava gornja usna. „Kada si mi ovo poslednji put rekla?“ Dve duge brazde pojaviše se na njenom čelu.
„Hmm… Ma daj, mama, šta pričaš… Stalno ti to govorim!“ Pokušavam da se opravdam i prebiram po mislima kao po fiokama… Za Novu godinu? Ne… Mama je prva poslala poruku i čini mi se da sam odgovorila sa “I ja tebe.” Crvenim. „Ti znas koliko te volim, ne moram to valjda stalno da ti ponavljam”, izgovaram pobunjeničkim tonom, branim se, a niko me ne napada. Ona samo klimnu glavom. Majka ko majka. Sve razume, sve će da oprosti.

Gledam u iskrivljena slova i nevešti crtež dva čovečuljka kako se drže za ruke. Mama i ja. Ne mogu da obuzdam osmeh izazvan pravopisnim greškama i žvrljotinama koje sam smatrala umetničkim delima. Istina, sada bih to umela mnogo bolje, lepšim rukopisom i spretnijim crtežima. Ali, čini mi se da je mami preostalo da čuva samo virtuelna srca i emotikne poslate na velike izmišljene datume. Da li me je sramota? Veoma. Da li je vas sramota? Nadam se. Naše majke vole opipljive uspomene: fotografije koje mogu da stave u novčanik i poljube kada im nedostajemo; pisma i poruke za koje ne moraju da strepe da li će slučajno izbrisati, jer još uvek vode bitku sa tehnologijom; prave zagrljaje i prave poljupce.

Krajičkom oka pokušavam da uhvatim njen izraz lica u nadi da onih brazda više nema. I nije ih bilo. Ruke su joj sada zauzete hrpom starih fotografija koje nežno prislanja na grudi. „Zašto nisi više mala?”, obraća se detetu sa slike. Za razliku od nje, ne želim da sam ponovo dete, ne želim da ponovo prolazi kroz devedesete kada se doživotno odrekla visokih potpetica, a društveni život zamenila pelenama i varjačom. Jedna žena postala je sve: lekar, pekar, frizer, psiholog, advokat, krojačica, vaspitačica, učiteljica… Mirka moja… Majka nad majkama. Svaka mama je najbolja mama na svetu, ubeđena sam u to. Sećate li se da je ona uvek bila tema naših pismenih zadataka? Pisali smo da je to najlepša, najbolja, najhrabrija, najnežnija žena na svetu. Opisivali smo boju njenih očiju, njeno ponašanje, oblačenje… Kada ste poslednji put obratili pažnju da li se boja njenih očiju promenila? Da li u njenoj tišini umete pročitati sreću, tugu, strah? Kako se sada oblači? Da li ima samo dve svečane košulje, jer joj je uvek bilo važnije da vi imate šta da obučete? Bez obzira da li imate dve, pet, deset ili pedeset godina, mama će uvek prvo misliti na vas. A kada se mi setimo njih?
P.S.
Uzmite papir i olovku. Odvojite petanest minuta i napišite svojoj mami koliko vam znači. Veoma je važno da to uradite sada, jer čekajući na sutra mogu proći čak i godine, a da toga niste ni svesni.