Ne da majka sunce svoje nikome

Foto: Mladen Sekulić

Dođi da te mama obuče. Neću, rekla je i ukopala se u mestu. Zašto? Neću tu crrrrrrrrvenu rolku. Grrrrrozna je. Ali, to je ona rolka što ti je baka kupila, a idemo kod bake, pa bi baš bilo lepo da je obučeš. Zašto…? Zato što bi onda baka znala da nam se rolka dopada. Ali meni se ne dopada. – bila je uporna. Dobro, možda ti se i ne dopada, ali to svakako nećemo reći baki. Lagaćemo baku…? Nećemo, samo joj nećemo reći da nam se rolka ne dopada. Zašto? Zato što to nije lepo? A zašto to nije lepo…? Nije lepo zato… zato što ja tako kažem, eto zato. I ne stoj mi tu u potkošulji, prehladićeš se.

Nije pedagoški, primetio je moj muž. Nije. Al’ ni ja nisam učila za pedagoga. Uostalom, bolje i to nego da se preganjam s njom do prekosutra. Ovako, obukla je rolku i kraj priče. Grozna si, dodao je. Gde je nestala ona pažljiva devojka koju sam oženio? Pažljiva devojka? Nema pažljive, a nema ni devojke. Već par godina, ako nisi primetio.

S decom treba polako, nastavio je. Moraš da razgovaraš s njom. Jeste, mislim se, da sam još krenula da razgovaram, znaš kad bi stigli kod mojih…? Prekosutra. Nestrpljiva si. Nisam, samo sam praktična. Obukla si joj rolku, – nastavio je – isterala si svoje a ništa nisi postigla. Pametnija je od tebe. Neće proći ni pet minuta – prosuće po sebi neki sok, kečap, napraviće neku neperuću fleku, i crvena rolka više nikada neće doći na dnevni red. Šta je trebalo da uradim? Da kažeš svojoj majci da tvoja kćerka ne voli crvene rolke. Ali Vlado, crvene rolke se u našoj porodici prenose s kolena na koleno. Ne mogu to da joj uradim.

Znaš, rekla sam mu kasnije dok smo se vozili, onog dana kad se rodila, kad je babica došla je i donela mi zamotuljak, moj mali smežurani zamotuljak, zarekla sam se kako ću biti drugačija. Biću ti najbolja mama na svetu, pomislila sam. Neću te nikada smarati. Neću čitati tvoje dnevnike niti te terati da radiš stvari koje ne voliš. Pričaću ti priče pred spavanje, zajedno ćemo oblačiti haljine lutkama, uvek ću imati vremena za tebe i odgovaraću na svako tvoje pitanje, bez obzira na to koliko sam umorna. Neću biti kao ona moja majka.

A onda je Beba porasla i više nije bila baš beba. I najednom nije htela da ide u krevet na vreme. I nije volela moju pitu sa zeljem, i nije kupila igračke, i nije spremala svoje stvari, i terala je inat i prkosila mi sa svojim neću i hoću, a često je nešto htela samo zato što sam ja branila i sve tako redom. I onda sam najednom shvatila da zvučim upravo kao moja majka, da iz mene izlaze iste, identične reči i da se ponašam po preslikanom šablonu. Copy-Paste. I to mi se ništa nije dopalo, jer sam se sve nekako nadala – biće od mene nešto. Biće od mene pravi roditelj, jednog dana, biću kao one druge, tuđe majke kojima sam se, u potaji, divila.

O blago meni, rekla je moja majka i raširila ruke. E kako ti fino stoji ta rolka što ti je baka kupila, dođi da te cmoknem jednom, vidi kako mi je lepa, lutka bakina. Kaži teta Dani ko ti kupio tu rolku…? Baka, rekla je Beba i plasirala im osmeh broj pedesetdva, čuvan specijalno za ovakve prilike. Kako se samo pretvara, pomislila sam, k’o da je nisam ja rodila.

Sad ćeš da vidiš, rekao je Vlada. Ja joj dajem pet minuta fore.

Mamaaaaa, dotrčala je sva uplakana. Šta je bilo,..? Ma, ništa, pusti bogati – branila je brže bolje, baka. Malo se zaigrala, pa prosula sok, nema veze, opraće se, samo malo u toplu vodu potopi, neće ništa da se pozna… Ih, nemoj ti meni plakati, sunce bakino, kupićemo mi deset takvih istih ako treba…! Kaže ’ljutiće se mama’. Ih, sram te bilo – reče mama i odmeri me ispod oka. Je li ti, Dubravka, jesam te ja tako vaspitala…?

Šta da joj kažem? Jesi…? Ne bi priznala ni u ludom ludilu. Nikad ne priznaju. Ni da su bili strogi, ni da smo morali prvi iz ulice da idemo kući, ni da smo nosili stvari od starije dece, ni da su nas terali da jedemo prokelj i pijemo kozje mleko nekuvano, i riblje ulje i sve tako neke smrdeće stvari.

Nisu ništa. Ti si to izmislila, rekla mi je jednom mama. Sanjala si. Mislim, kako možeš da se sećaš nečega kad si imala samo četiri godine? A mogu. Znam da mogu. Sećam se crvene rolke, k’o danas da je bilo. Crrrrrrvena rolka. I velika fleka od dedine penkale. Pelikan penkala na navijanje, made in Germany, kolekcionarski primerak, i to sam izmislila, je l’ da, mama, je l’ da…?

Pišite Dudi na [email protected]!