Never grow up

Znaš, nemam inspiraciju, nemam više strasti ni prema čemu. Mislila sam da je nešto prolazno, no ne pušta me već mesecima. I have no idea what I am going to do with my life. Nisam dezorijentisana, nisam zbunjena, ali nisam inspirisana. Iako je sve super kod mene, selim se čim mi dosadi, a to bude svakih šest meseci. Ne drži me mesto. Moje veze traju 48 sati intenzivno ili, pak, 40 dana. Toliko mi je potrebno da ožalim pokojnika dok se još nije ohladio. Pošteno. S drugim, naravno. I svi su mi dragi, ali mi nije stalo.

Isprva sam mislila mora da je to ta starost, moje lično suočavanje s prolaznošću, da me i moja strast i entuzijazam napuštaju… to mora da je starost o kojoj mi ljudi pričaju. Međutim, vidim, svi su takvi oko mene. How the hell I’ve created such a mess around myself? Lovely mess, doduše.

Danima odlažem da napišem ovaj tekst. Danima odbijam da se suočim sa svojim Petar Pan sindromom koji pravi čitavu ovu dogodovštinu – odlaganje. Da li da odložim ili prekinem?

Nemam nikakavu ideju za zimsku kolekciju, žali mi se poznanica koja dizajnira haljine. Nemam ni ja inspiraciju da završim knjigu, fali mi tako malo da zaokružim, sve, ali ne… Sve sam radila od dosad poznatih načina za prepuštanje i dopuštanje… Sređivala kuću, pomagala drugima, selila se, farbala, krečila, tapacirala nameštaj, prodala ili poklonila garderobu, katalogizirala svoju biblioteku od 10.000 knjiga, uramila sve fotografije, pravila backup svega što sam dosad radila na kompjuteru… Bogami, stvarno sam svašta uradila, kad pogledam unazad – što retko činim. Čak sam sortirala i sve eksere u svojoj radionici (da, imam i radionicu!). I ništa. Idemo dalje… Uposlim ruke nekim cvećem – ne samo da mi je ogromna bašta i voćnjak s egzotičnim biljkama nego sad još i rasađujem cveće, začinsko bilje… Na ranču posao nikada nije završen, uvek ima još nešto. Nije to više malena terasa i stan od 50 kvadrata – ovo je sve pet puta više, pet ili čak deset puta veća površina, ne znam kako stignem da očistim sve, ali sve je čisto, poređano… Čak sam i porodične albume sredila, bakine shabby chic šolje, čaše, tanjire, razne posude, divne stvari sam pronašla i oživela, ali missing link za knjigu se nije stvorio.

Desperate times traže desperate measures. Jesam li vam rekla da me pritiskate da završim, kažem svojim izdavačima. Oni sležu ramenima indiferentni, veruju u slobodnu decu Samerhila. Moja urednica nije pročitala ni one dve trećine što sam joj poslala… Imam već dva meseca kako spreman Soul Journal. Napravila sam božanstvenu dizajniranu svesku, dnevnik, žurnal kako mu samo ime kaže – dok čita Soul Food može čovek malo da zapisuje, da odgovara na postavljena pitanja. Neka vrsta coachinga koji radite sami sa sobom. Ili sa mnom, ali putem knjige. Predivna stvar i preko potrebna. Međutim, nikako da se završi, niti da ode u štampu a kamoli da dođe do vas. Ne znam šta je ovo. Sve neko odlaganje i čekanje. Izgleda kao da nikome ni do čega nije stalo ovih dana. Svi se prave da su nešto zauzeti, a svi samo odlažu i nešto čekaju. Naravno, čekamo Godoa, ni manje ni više.

To ti je zbog ovog prelaska u Zlatno doba, objašnjava mi prijatelj. Neki su na talasu, a neke je već potopilo. Moji prijatelji su spremni da gube vreme s budibogsnama klijentima i ljudima koji im se uopšte ne sviđaju, a onda se žale da nemaju vremena da dođu do mog ranča koji nam je sam Bog poslao da uživamo i preispitamo sebe. Busy of being busy. Prijateljica, autorka ove fotografije s krilima, bolesna je i čujemo se uglavnom skajpom ili telefonom jer nismo u istim gradovima, deli nas samo sat vremena, ali kad mi u nekom trenutku prekipi kažem: E sad ću doći do tebe. Ne razumem tu beskrajnu komunikaciju bez akcije. Evo me kod tebe, pa da se vidimo malo i uživo. Ne znamo koji nam je dan poslednji, zašto bismo ga provodili čekajući ili samo odlažući nešto. Imam jednu priču, istinitu, u vezi s tim. Pre otprilike sedam godina vratila sam se s Kube, tamo sam provela Novu godinu… a pošto sam tad bila izrazito zimogrožljiva, nikako nisam mogla da podnesem vraćanje u zimsko doba. A kod nas je bio sneg do kolena. Čujem se tad sa svojom majkom, ispričam joj preko telefona kako je bilo. Naravno, ona mene pita kad ću doći da me vidi i da pijemo kafu, a ja prepadnuta od snega kažem: Ček da se malo naviknem na hladnoću. Dan kasnije zvao me je brat da mi kaže da nam je majka umrla. A meni je bilo hladno. To je bio moj izgovor.

Kad su je sahranjivali, bio je najhladniji dan decenije, minus 13. Mislim da bih lagala ako bih rekla da sam sebi oprostila što sam odlagala i mislila da će moja majka biti tu zauvek za mene. Neke stvari i ljude uzimamo zdravo za gotovo. Tek kad ih izgubimo… well, znate i sami. Nikome nije stalo ni do čega. Kakvi smo mi to ljudi postali, bezosećajni a u isto vreme i besni? Sve može da nas istera iz takta? Natren, nakratko reagujemo, i sledećeg trenutka… hop, već je sve otišlo u istoriju. Zovem svog omiljenog muškarca inspiraciju da mi pomogne. On kaže biće mu zadovoljstvo i ne javi se više. Da li mi bežimo od odgovornosti ili znamo koliko je to velika odgovornost pa smatramo da nismo spremni, niti na nivou tako velikog zadatka. Čitava Petar Pan generacija, bez plana. Odbija da odraste. Svi mi volimo svoje roditelje, ali ne želimo njihove živote. Retko kome su otac ili majka uzori. Zapravo, ne znam nikoga kome jesu.

So I wonder, da li smo mi to postali senseless ili pri ovom vremenskom ubrzanju više ne stižemo da se vezujemo ni za šta kako bi nam uopšte bilo stalo do nečega? Nemam odgovor na to, ali doći će verovatno dok budem zalivala baštu. Onda mi sine, pred kišu: sve je, u stvari, vrlo jednostavno. Nije stvar u destinaciji već u putovanju, to znamo. Što bi stari Kinezi rekli: ako neki problem pokušavaš da rešiš i nikako ti ne polazi za rukom, možda to i nije više tvoj problem. ”All you need is faith. For to have faith, is to have wings.”

Za početak, završila sam tekst. Sto pedeseti broj ipak je pred vama. Imam i krila. Jedna tačka, potom zarez i tri tačkice… nastaviće se. Valjda. Videćemo već.

Budite u toku: www.zanapoliakov.com.