Nit’ brige, nit’ pameti…

Foto: Mladen Sekulić

Tolike godine sprcala i ne zna knedle da napravi – čudila mi se moja mama, i to onako kako se samo rođene majke mogu čuditi rođenoj deci. Kao – kako sam mogla tako da je razočaram…? Zar je moguće jedne obične knedle da ne znam da napravim…? Ne znam, pa šta…? Kao da su mi knedle božje slovo? Mogu da sprcam još ovoliko i bez tih griz knedli, ali neću da mi dete po pet puta traži repete kad odemo u goste na ručak i da me sramoti. Kad vidi knedle, k’o da je ne znam šta videla, ozari se od sreće. Voli ih više neg’ kinder jaje. Deder, kazuj kako se prave.

Kašiku masti uzmeš pa dobro izmutiš. Mikserom? Ko je video mikser prljati zbog knedli, brecnu se mama. Ruke imaš pa muti. Onda dodaš griza. Kol’ko? Pa ‘nako, ni mnogo ni malo. Moja mama ima te ‘’ni-mnogo-ni-malo’’ mere u koje se samo ona razume. Ona kad stavi ‘’nako’’- bude taman kako treba. Moje ‘’nako’’ možeš mačku o rep okačit’. Kol’ko ‘nako? Dve tri kašike, videćeš, kad bude gusto. Mnogo gusto, malo gusto, srednje gusto, gusto k’o za palačinke…? Odmahuje glavom. Je l’ i to ‘’nako’’ gusto? E, jest’, baš tako gusto.

Dobro. Šta još…? Jedno jaje. Samo jedno? A kol’ko bi ti, deset? Pa pitam, šta se odma’ tu… Dobro, dodam jaje, i…? I zeru soli. Možeš i malo brašna, kafenu kašiku, ne mora više. I kap mleka. Samo kap…? Samo kap. Kap je isto tako merna jedinica, isto kao i zera i mrva i bogda i trun. A tek kad mi kaže ‘sipaj onako obaška’ a mene sramota da je pitam, pa idem da guglam, da vidim šta joj je to tačno – obaška, da se ne brukam.

Čudo je moja mama. Svakoga đavola ta zna. Kako i ne bi – u njeno vreme bilo je sramota nešto ne znati. Vredeli su onoliko koliko znaju da naprave i poprave. Koliko knjiga su pročitali. Mi smo drugo. Malo njanjavi, malo razmaženi – postala je moda ne znati eto tako neke osnovne stvari. Pa prva ja – trideset i šesta mi je. I mama draga, ne bi verovala koliko toga još ne znam.

Sramota je reći, ali dan danas – ne znam da operem zube a da se ne isflekam. Ne znam da umesim hleb. Ni da zašijem dugme, onako kao ti. Ne umem da se isfeniram. Zabole me ruke, na pola, pa odustanem. Ne umem ni račun za struju da rastumačim, ne razlikujem jeftine i skupe kilovate i mogu da me preveslaju kako hoćeš. Ne znam da čitam ugovore, naročito ne one kojima se obavezujem na nekakvo beskonačno davanje i vraćanje.

Ne volim uputstva za upotrebu, i ne čuvam garantne listove. Ne umem da razbijem jaje, a da mi ne upadne ljuska. Makar komadić. Ne dešava mi se uvek, ali u devedeset odsto slučajeva – moja kajgana krcka. Ne umem esker da zakucam, ne menjam gumice na slavinama, ni gume na kolima. Ne znam čime se skidaju fleke od kafe. Ne umem da parkiram u rikverc.

Ne umem da nalakiram nokte sama. Levu i nekako, desnu nikako. Ne umem da sredim obrve. Ne umem da klizam. Nikad nisam ni znala. Isto tako ne umem da pojedem samo kockicu čokolade. Poješću sve, pa bila ona od sto grama, trista grama, svejedno. Ne umem da šišam šiške, ni svoje, ni tuđe, iako uporno pokušavam. Vežbam na Bebi, dok još mogu.

Ne umem da budem ljuta duže od pet minuta. Ne umem da prećutim kad treba. Ne umem ni da kažem šta treba. Ne umem da izaberem pravi sir na pijaci. I ne razlikujem kravlji od kozjeg. Nemam pojma koji je glavni grad Kambodže, ni šta se tačno desilo u Jajcu četrdeset i neke, nisam vrsni poznavalac istorije, nisam čitala Solženjicina, ne znam žmureći da ubodem Vladivostok na karti, nikada nisam bila u Trstu, ne umem da se cenjkam s nakupcima, nisam nikada bila izviđač, ne znam kako se orijentiše u prirodi, i nemam blagu predstavu kako se na esperantu kaže hvala. Ne znam i tačka. Nikada neću znati. Šta da ti pričam – džaba smo krečili, draga mama. Toliko si se trudila oko mene, a ja, eto – ni brige ni pameti. Deca nikada ne ispadnu onako kako smo hteli, je l’ da…?

Utrpava mi ceger u ruke. Ponesi… Šta je to..? Ponesi detetu… Kako da nosim teglu supe kroz ceo grad…? Ponesi. S knedlama je. Obradovaće se. Kaži da si ti pravila, ne mora da zna. Ne mora da zna, ali poznaće da su tvoje. Moje uvek budu tvrde. Idem, žurim. Uvek negde žuriš, breca se. Takav je život mama, šta da se radi. Dankun, kaže. Molim…? Dankun. Hvala. Esperanto, zaboravljaš…?

Pišite Dudi na [email protected]!